Hadži-Aleksandar Đurović: “Hraborst se ne računa kada se piše iz srca. Hrabrost se podrazumeva!”

Zbirku poezije “Kako se na srpskom kaže ljubav” posvetio je svima onima koji su se voleli, koji vole ili koji nameravaju da zavole. Onima koji su bili voljeni i ostavljeni. Nedavno je objavio novu zbirku “Kako se na srpskom kaže tuga”, a planira i treću koju će obojiti srećom.

On je pisac, pesnik i reditelj. Hrabri dečak koji na “kratak način” mnogo kaže – o vrednostima i životu. Sigurna sam da ćete u njegovim delima pronaći sebe. Onog tužnog ili nasmejanog. Ali večito zaljubljenog u život, detalje i novo jutro.

On je Hadži-Aleksandar Đurović, maštar koji osvaja kadrovima i rečima!

Kako raste jedna knjiga?

Izgleda da raste proporcionalno emocijama. Kada ih je više – više se i piše. I suprotno. U mom slučaju, rastu dve, odnosno tri knjige paralelno, godinama. Međusobno se prepliću i dopunjuju. Kada se završi trilogija “Kako se na srpskom kaže…” , znaću da je knjiga “porasla” i sazrela i da treba da se ide dalje.

Čime se hrani?

Ljubavlju. Tugom. Srećom. Ali i željom, nedostajanjem, melanholijom, nostalgijom, strahovima, radošću, nadama, suočavanjima, očekivanjima, cinizmom, sarkazmom, iskrenošću, neiskrenošću…

Da li se na srpskom lakše (po)kaže ljubav ili tuga?

Mnogi ljudi kriju i jedno i drugo. Na sreću, ili na žalost. Neki uspešno, neki manje uspešno, ali parafraziraću pesmu: “Ljubav se ne može sakriti, kao ni odsustvo iste…” Ja pokazujem i jedno i drugo podjednako. Tu je naravno i pitanje koliko je procentualno čovek tužan u odnosu na sreću, ali ljubav može biti i srećna i tužna, tako da je nekako zajednički imenitelj za obe emocije. Neki su mi zamerili što su knjige možda previše autobiografske, ali eto, ja, izgleda, ne umem to da sakrijem i lako pokazujem. Teže je reći volim te, ali nije lako reći ni da nekoga ne volite.

Po obrazovanju si reditelj, a čini mi se po srcu pesnik. Reci mi, da li reditelj u tebi više pomaže pesniku ili je obrnuto?

Sve je ispreplitano još od detinjstva. Kao mali sam pisao, svirao, glumio, crtao… a sve se to stopilo u rediteljski poziv. Pisac u meni pomaže pri pisanju scenarija, dijaloga, kratkih priča. Pesnik daje onu lirsku notu svemu. A reditelj u meni obično traži “scene” u svakodnevici. Lep kadar. Dobra pesma. Specifičan momenat. Nekada se i zaboravim, pa izrežiram određene trenutke. Nažalost to se obično odrazi na vezu i odnos sa nekim. Jer je jednostrano a to je nešto  nepredvidivo, pošto preko puta sebe imate živu osobu koja ima svoje viđenje. Takođe, to utiče i na sećanja, odnosno kako ja vidim nešto što se dogodilo. Poprilično subjektivno. Tako da nije nužno da delimo ista sećanja. Sve u svemu, pošto pišem trilogiju “Kako se na srpskom kaže…” već tri godine, skoro svakodnevno, pesništvo je vrlo prisutno u drugim sferama mog života.

Kada se osvrnemo na tvoju bibliografiju, izdvajaju se „kratke forme“ – zbirke kratkih priča i scenarija, kao i dve zbirke kratke poezije. Znači li to da se vodiš mišlju da je „manje – više“?

Nisam nikada razmišljao da pišem duže. Roman. Jako volim i poštujem kratku formu i filma i pesme i priče. Mislim da je ona teška, jer morate u malo reći dovoljno, ako ne i mnogo. Dovoljno da prenesete misao na čitaoca, ili emociju, a nemate vremena, ni prostora da ga uvedete u svet, priču, pesmu… Morate delati koncizno i direktno, i sa što manje grešaka, jer se u kratkoj formi svaka greška vidi. Svakako, dugometražni film je duža forma i to radim, to mi je san i cilj, ali pošto je teško napraviti dugi film, što iziskuje puno vremena i para, u međuvremenu se ispunjavam kratkim formama, koje mi daju slobodu i mogućnost za igru i istraživanja nečeg novog.

Lepo si prihvaćen među internet zajednicom. Delovi iz tvoje prethodne zbirke poezije: „Kako se na srpskom kaže ljubav“ se često mogu naći kao Facebook statusi, dok je jedan deo stihova sasvim fino ušuškao među fotografije na Instagramu. Koliko ti ovo „digitalno prihvatanje“ znači?

Dosta. Sa obazirom na to da nisam pisac po profesiji, da to radim za svoju dušu, iz ljubavi, te da se ne bavim previše EPP-om i reklamiranjem svog književnog dela, onda mi je veoma drago da vidim reakcije na taj način. “Kako se na srpskom kaže ljubav” je doživela pet izdanja, što je za poeziju danas fantastično. Može se reći da je to poetski bestseler. A knjiga se širila od usta do usta. Ljudi su je kupovali kao poklone prijateljima ili partnerima. Od srednjoškolaca do ljudi u srednjim godinama. To mi je baš milo, jer pokazuje univerzalnost emocije koju sam želeo da prenesem. To su čitaoci prepoznali, a to je najveća satisfakcija.

Prethodna zbirka je doživela 5 izdanja, a duboko verujem da za njom neće zaostati ni nova „Kako se na srpskom kaže tuga“. Da li je broj prodatih izdanja nagoveštaj da se u Srbiji i regionu poezija ipak čita?

Osim bardova naše divne književnosti, romantičara s` kraja 19. i početka 20. veka i već klasika poput Mike Antića, Desanke Maksimović, Duška Trifunovića, Vaska Pope, Ljubivoja Ršumovića, Duška Radovića, Dobrice Erića, Matije Bećkovića…nisam siguran koliko se zapravo čita domaća poezija. Svakako neuporedivo manje od romana ili drugih beletrističkih formi. Ali ipak, dosta mladih piše poeziju, i ljudi to prate, što uliva neku nadu da ipak nove generacije koje možda i manje čitaju i koje su navikle na SMS poruku kao formu komunikacije, ipak pronalaze nešto u modernoj poeziji.

Sa kim si siguran da bi mogao protiv celog sveta?

Za sada samo sa Bogom i roditeljima. Nadam se da ću u budućnosti tome pridodati i svoju porodicu, buduće suprugu i decu.

Koliko je u ovom trenutku ljudi tužno?

Verovatno mnogo. Previše. Milijarde. Mislim da je na svetu neuporedivo više tuge nego sreće. Nisam optimista po tom pitanju. Nisam nihilista, niti depresivan, ali trudim se da sagledam stvari onakvima kakve jesu. Naravno, različite stvari nas rastužuju. Neke su važne, neke potpuno nevažne, objektivno, ali su nama važne. Tako da nije teško naći razlog ili povod za tugu. Jedan zanimljiv komentar na moju zbirku “Kako se na srpskom kaže tuga” je bio da knjiga uopšte nije tužna, ni patetična, već samo istinita i realna.

Postoji li ipak neko mesto na koje možemo pobeći od sećanja?

Ja ga još nisam našao. Ako ga vi nađete pre mene, molim Vas javite mi. Rado bih se odrekao nekih sećanja. Ili da pitamo gospodina Alojza Alchajmera?

„Molim te da posle mene nemaš neke kretene…“ Moram da priznam da iskreniju „ljubavnu molbu“ odavno nisam pročitala. Koliko hrabrosti je trebalo za slaganje ovih reči?

Mislim da se hraborst ne računa kada se piše iz srca. Hrabrost se podrazumeva. Pre bih računao iskrenost. A potrebno je puno iskrenosti da bi se to nekome poželelo od srca.

Da li nam možeš reći nešto više o pesmi „Smisao“, autobiografskom i traženju?

Kada me pitaju: “Pa, kako se na srpskom kaže ljubav / tuga?” odgovorim: “Kada bih znao da kažem u jednoj reči, ne bih napisao celu zbirku o tome…” S`toga, verovatno i ja tražim odgovore kao i drugi ljudi, samo što ja svoje traženje zabeležim, potpišem i objavim. Možda nekome moje traženje olakša put. Retko u čemu zapravo vidim smisao. Stvaranje je svakako nešto u čemu je vidim. A pošto sam često inspirisan istinitim događajem i osećanjem, onda se ne libim da to i zapišem. Pošto su neke scene iz života poprilično filmične, a doživeh ih sa konkretnim osobama, kada ih opišem, te osobe se prepoznaju. U prošloj knjizi sam i posvećivao peseme, označivši ih slovom, po kojem će se osoba prepoznati. Ali nekada, pesma dođe sama od sebe. Kao mešavina više emocija, sećanja ili neka lična, samo moja misaona borba, pa tada nije posevećena nikome. Čak ni meni. I slobodna je za svakoga ko je pročita. Na neki način, nije rezervisana.

Dok sam čitala pesmu „Hibernacija“, kroz glavu mi je proleteo tvoj film iz 2013. godine sa istim imenom. Koliko u tvom stvaralaštvu, pored ljubavi, tuge, trenutaka i „Nje“ ima mesta za hibernaciju?

Ako život stvaraoca posmatramo kao snoviđenje, jer umetnik je uvek negde na “ničijoj zemlji” izneđu sna i jave, odnosno među javom i med snom, onda ima puno prostora za sanjarenje, uporedo sa tugom, ljubavlju, trenucima sa “njom”. Ta pesma ima vezu sa filmom utoliko što je svako sećanje san na javi, oživljavanje nekih trenutaka iz prošlosti, koji obično budu domaštani, a ne onakvi kakvi su zaista bili…baš kao što to čini i lik u filmu “Hibernacija”.

Dok smo tu i dok traje FEST, preporuči nam film.

Mogu da preporučim samo nešto od filmova koje sam već pogledao, s`toga su ovo naslovi koji su na mene ostavili poseban utisak: “Miljenica” , “Planina” , “Bela Vrana” , “Divni dečak” , “Dvanaesti čovek” , “Euforija” , “Divljina” , “Čove iz senke” , “Kuća koju je sagradio Džek” , “Klimaks” i do sada favorit, remek delo “Kapernaum”.

I za kraj, otkrij nam zašto si ti crna ovca?

Oduvek se tako osećam. Ne zato što mislim da treba da se osećam posebno, već je nekako to došlo od sebe. Od malena sam kao jedinac bio usmeren na samoga sebe i odatle proistekla želja za kreativnošću, usled nedostatka društva. Potom sam se u osnovnoj školi izdvajao i nisam bio Bog zna kako prihvaćen, ali sam u to toba otkrio hip-hop i rep i to mi je dosta pomoglo, da kanališem svoju kreativnost i kroz pisanje prebrodim adolescenciju i sve boljke odrastanja. Onda sam se odlučio za poziv umetnika, koji iako podrazumeva timski rad, ipak je u većem delu samotnjački posao. A i verovaću devojkama sa kojima sam bio i svojoj sadašnjoj devoci kada kažu da sam drugačiji. Ne tražim obrazloženje.

 

Razgovorala: Tijana Banović

Fotografije: Aleksandar Hadži Đurović i Nemanja Maraš