16 jun GOVOR I ĆUTNJA, U POGREŠNO VREME

Nisam razumela ono šta si mi govorio. Slušala sam te površno, dajući na značaju rečima samo. Nisam znala šta je to podtekst. Nisam videla svet u svim njegovim bojama, oduvek su mi crna i bela bile draže. Ti, koji si dobro umeo da sebi kupuješ vreme, mene si ostavljao da lutam izgubljena u njemu. Meni se činilo da vremena nemam, da ga sve više gubim. Da, ja koja sam pred sobom imala čitavo vreme sveta, mislila sam da mi je davno prohujalo. Ostavljao si me da se davim u vrtlogu koji sam sama stvarala. Puštao si me da verujem u bol koju sam sama umislila. Svet nam ne daje mnogo izbora. Čovek ima dve opcije: ili da bude izigran, ili da bude onaj koji izigrava. Ja sam uvek bila ona posebna vrsta. Kao da uživam da samu sebe izigravam. Dok ti… Ti se odlično snalaziš!
Tebi se veruje. Veruje ti se i onda kada si kontradiktoran. Dok ti usne izgovaraju jedno, a dela pokazuju nešto sasvim drugo. I posle, otkud meni zbrka u glavi?!

Otuda što sam ti slepo verovala. Verovala sam svakoj tvojoj izgovorenoj reči isto koliko i svemu što si činio. Znaš, onda kada si mi se podrugljivo obraćao, verovala sam u te reči. Ali verovala sam i tvom pogledu koji je pokazivao samo divljenje.
Moje oči nikada nisu pokazivale osećanja koje usne nisu prepoznavale. Kako god da okreneš, svaki moj atom će izabrati istinu. Kada ljudi nauče da lažu? Možda kada odrastu? Onda biram da nikada ne napustim svoje malo ja. Biću uvek ista devojčica, spremna na igru koliko i na plač.
Sećaš se, onda kada si se ti glasno smejao, ja nisam plakala, ali se duša komad po komad kidala. Nisam ti rekla, niti bih ikad. Mi ionako ne govorimo istim jezikom. Ni ti mene ne bi razumeo. Zato sam odabrala da ćutim. I priznajem, dobra sam u tome. Ćutaću sve dok me tišina ne preplavi, a svaki tvoj glas ne zanemi. Otići ćeš i zbuniti neku drugu tad. Možda će ona biti bolji slušalac od mene. A ja ću progovoriti nekom drugom, sigurna da on ne može da razume. U meni će zauvek ostati budna ona nada, da si ti jedini koji bi moj govor razumeo. Zauvek će duboko u meni tinjati pitanje, i pratiti me gde god da krenem, sa kim god da zastanem: šta bi bilo da smo samo govorili i ćutali u isto vreme?
I nikada te neću kriviti, a ni sebe. Rođeni kao ljudi, osuđeni smo da to budemo do kraja života – slepi pred svim razlikama koje život nosi. Čovek je tako željan ljubavi, ali u isto vreme i nesposoban da se za nju bori i izbori.
Ne treba ga kriviti za njegovu nemoć.
Ako tražimo krivca, njega ćemo naći jedino u životu. Jer jedino život ima tu moć da nam oduzme nešto što ni imali nismo!

Autorka: Marija Mavrić

Fotografija: weheartit.com