16 mar Gde je Nikola?

Bio je on dobar čovek. Na ovom svetu nije postojalo bolje stvorenje od njega. A onda je nešto naškodilo njegovoj savršenosti. Počeo je da nosi košulje, starke, da preuzima osobine drugih osoba, i više nikada nije bio onaj pravi. Više nikada nije ličio na sebe, već na sto različitih osoba. Izgubila sam sve nade da će se pravi Nikola ikada vratiti u njegovo telo. Ne bi prošao ni dan, a da se ne zapitam: gde je Nikola? Ko je ovaj čovek koji stoji pored mene i sve manje mi je poznat – i  na taj način postaje sve dalji, i sve više ga udaljava gusta magla.

Ćutim i patim u tišini, gledajući ga izdaleka, jer nemam ništa od toga da mu priđem, uhvatim ga za mišice i viknem mu u lice: “Gde je Nikola? Šta si mu uradio? Zašto Nikola nije ostao svoj? Zašto Nikola nije ostao moj?”  Dok gledam ono što je ostalo od njega, osećam se kao bližnji koji u mrtvačnici poslednji put gleda pokojnika.I osećam da više nemam snage i kolena mi klecaju, prožima me bol u grudima, kao da polako i ja umirem. Nemam više snage ni da plačem, ni da se smejem, jer ga suze neće vratiti. Kada je postao neko drugi?

Neko ko moje boli neće osetiti. Zar opet repriza? Zar opet neko umire pred mojim očima, ne obraćajući pažnju na moje jecaje i boli, jer će njegova duša konačno biti slobodna (za nekog drugog). U pravu je. U potpunosti ga razumem. Za sve sam krivac ja, zato što sam ga i suviše volela, zato što sam zatvarala oči, pokrivala uši rukama, zaklapala usta, da ne vidim, ne čujem, ne osetim nalet njegovih uvreda, kako bi sačuvala idealnu sliku o njemu.

I dalje se pitam, i pitam. Gde je Nikola? Gde je ime moje? Gde je zlatna ribica iz bajke koja donosi sreću? Izgeda da sam sve tri želje iskoristila… A one su bile… Da me Nikola voli, da me Nikola voli, i ona poslednja… Da me Nikola voli… Ali stvarno, onako izistinski… Isto kao što i ja volim njega… Moje želje odoše u vetar i više ne bi nikakvog odgovora. Izgleda da me ceo svet sluša, ali niko ne čuje značenje mojih reči.

Ovaj razgovor me umrtvljuje, kao što sve više postaju mrtve uspomene na nekog boljeg Nikolu koga sam poznavala. Ruše ih lažne uspomene, k’o vetar kule od karata. I dalje se pitam, ali niko ne zna da mi da pravi odgovor.

Gde je Nikola? Probudite me iz ništavila i izvucite iz ovog ambisa u kome ću boraviti sve dok se moj pravi Nikola ne vrati po mene.

Autorka: Suzana Glišović

Izvor fotografija: facebook.com, wordpress.com