23 dec Džez za dobar dan

Crveno na kapcima je značilo Sunce i zoru. Nije želeo da otvori oči. Želeo je još malo ležati, ne spavati, samo ležati. Ipak otvorio je oči, pogledao pored sebe i video da ona nije tu. Ponovo nije tu. Ima već dve nedelje kako nije tu. Krevet je sada izgledao prazno, širio se kao pustinja, pesak koji guta život, isušuje sve pred sobom. Rukom je prešao preko strane kreveta na kojoj je ona spavala a zatim ustao, teško ustao i prišao prozoru. Izvadio je cigaretu iz paklice, otvorio prozor i pripalio. Dim se razvio a duvan zamirisao. Grad je bio užurban, već tako rano. Buka, gradska buka, jutarnja. Automobili su mileli kao mravi, u tačno određenim pravcima za razliku od njegovih osećanja, koja su letela na sve strane. Posmatrao je iz svog malog sveta taj veliki, užurbani spoljašnji svet. Svi su nekud išli, svi su nešto radili. Popušio je cigaretu i izbacio je kroz prozor. Obukao se i pustio muziku. Slatki zvuk džeza je ispunjavao sobu. Opuštao ga je. Njegova prijateljica Bili Holidej. Svako jutro uz Bili je dobro jutro. Na par minuta je zaboravio na samoću. Šta je to u muzici što nas leči? Šta je to u njoj što nas čini bolesnim? Razmišljao je o tome dok je palio drugu cigaretu. Ovog puta nije otišao do prozora. To je navika iz dana dok je živeo sa njom. Sada nema potrebe za tim. Dve nedelje bez nje su mu izgledale kao večnost. U to vreme ga je jedino muzika opuštala. Muzika i poneko piće u pabu koji se nalazio tri ulice od njegove zgrade.

U muzici postoji nešto čarobno. Ona nas vodi na mesta na kojima smo bili, u mesta u koja ćemo otići kao i u ona u koja nikad nećemo videti, ali ih osećamo, zahvaljujući muzici. Vodi nas u prošlost, u lepe trenutke, budi osećanja. I on je sada bio u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu umesto u svom malom stanu. Sanjario je nošen krilima zvuka.Ali muzika se promenila. Naglo se trgnuo iz sanjarenja. Džez više nije bio lagan. Nije opuštao. Sa zvučnika je dolazio drugačiji zvuk. Brz. Prodoran. Primetio je to. Dizi Gilespi. Još jedan stari prijatelj. A onda Čarli Parker. Dobri Čarli Parker. I’ve got rhytam. Da, to beše ta kompozicija. Pokrenula ga je. Truba je sad bila njegovo srce, njegovo srce je bila truba. Voleo je prodorni zvuk trube. Kada je slušao trubu zamišljao je zadimljene lokale u kojima stari džez majstori sviraju svoja dela. Podsetila ga je na Njujork i dva meseca koja je proveo tamo. Bilo je to kada je boravio kod brata koji živi i radi u tom velikom, fantastičnom gradu. Već po dolasku osećao je onu atmosferu romana koje je čitao i filmova koje je gledao. Da, osećao se kao u filmu Vudija Alena. Ceo grad je bio živ. Voleo je Njujork. Voleo je Čarlija Parkera. Osmeh se pojavio na njegovom licu. Uživao je. Nije više mislio. Nije bio sam. Njegovi prijatelji su bili tu. Polako se sredio i izašao iz stana. Muzika ga je pratila. Napolju prolećni dan a u njemu džez. Bio je izlečen…na kratko…i to je dovoljno. To je moć muzike. Ona nas leči, tu je uvek kada nam je potrebna. Uzima nas u svoje naručje i nosi u neki samo nama poznat svet mašte, sanjarenja, ali i divljih osećanja, budi nas i čini živima.Da, živima…osećao se živim.

Autor: Darko Janković

Fotografije: favim.com