27 apr Džek

Sedim u kućnom mantilu, ispijam kafu sa Džekom. Neobrijan i čupav. Žaluzine sam zatvorio – lepota sunčanog dana mi je bila iritirajuća i obavezujuća. Na putu do fotelje, prolazim pored radnog stola i sa gađenjem pogledah u papir provučen kroz pisaću mašinu. Bio je prazan, već danima!

– I Džek, šta ti misliš, je l ovo kraj?

Nije odgovorio.

– Da, vidiš, nema ničega. Nema nikoga. Samo tišina i praznina – rekoh ozlojeđeno. – Hoću li videti ponovo? Hoću li čuti ponovo? Osetiti nešto?! Džek, ti ćutiš! Samo ćutiš! Što si takav licemer? Da, tebi je dobro, uvek si tako samozadovoljan! Pomažeš, uveseljavaš druge – moglo bi se reći, vrlo nesebično od tebe.

Bio sam ciničan, a bes mi se polako prikradao, pa nastavih, iako je on i dalje ćutao:

– Kod tebe je sva mašta, sve priče i tako ih sebično čuvaš, daješ na kašičicu.

Ćutao sam i ja neko vreme, a onda se opet oglasih:

– Mada, prijatelju, možda ti uživaš u mojim slabostima i nemoćima. Bog me je napustio – rekoh spustivši nadlanice o kolena. – Magija je nestala, a ostala je samo praznina – i ti! – pogledah ga mutnim pogledom – Ti si uzeo moju moć, uzurpirao mi misli, lopove jedan! Prevarantu!

Sada sam već vikao na njega.

– I vidi, bez blama ćutiš! Gde su sada sve one priče, dogodovštine koje si mi samo prosipao i prosipao?!

Ljut, gotovo razjaren, bacih praznu čašu, a zvuk lomljave me trgao.

Posmatrao sam praznu i tihu sobu, radni sto i pisaću mašinu, kad mi se pogled zaustavio na biblioteci. Virtuelna realnost, nastala u begu iz sumorne i monotone stvarnosti. Moćni, imaginarni svet, u kom reči naših likova zamenjuju naše neizrečene misli, u kom oni postaju hrabri onda kada smo mi bili slabi, gde oni preuzimaju naša nedela i mane jer ih mi sami sebi ne smemo priznati.

U tom polumraku, odjednom osetih svoju snagu i moć. Zatrpana u plodnoj zemlji, iznikla je poput čarobnog pasulja i divljački se probijala, dosežući visine nad visinama. Onda začuh tih, ali izuzetno melodičan zvuk. Isprva, nisam znao odakle pristiže. Sa neba i oblaka, ili se to čarabno zeleno lišće poigravalo sa mnom? Glasić mi je pevušio nežno i skladno, iskazujući izražajno i smerno svaki ton, dodir i sliku. Reči su počele da se nižu, dok je čekić moćno udarao o traku premazanu mastilom i ostavljao zapise jedne duše na belom papiru.

*******************

Autorka: Senka Dobrić

Fotografija: tumblr.com