25 dec Dan 677

Vidiš, dragi moj prijatelju, uvek sam mislio da se stvari dešavaju sa razlogom. Da tamo negde, napolju, postoji mehanizam; neki veliki točkovi koji nastavljaju da melju i okreću se i rade ka postavljanju stvari na svoje mesto. Konci se povlače, konstantno, i mi smo žrtve većeg remek-dela.
Ja sam, možda, pogrešio i ti si, možda, bio u pravu. Možda se stvari dešavaju nasumice samo zato što se dešavaju i možda shvatimo da se vrtimo u tom vrtlogu i retko uvidimo da mi nismo centar oluje – samo smo se našli uhvaćeni u talasu, samo tačka na širokoj liniji horizonta koja pliva da bi preživela, pokušavajući očajnički da se ne udavi. Možda se stvari ne dešavaju oko nas, već negde drugde, unutar nas i nama i svakoj osobi pojedinačno, i mi smo samo tu kad se to desi.

Ne znam. Možda nisam pametan onoliko koliko bih voleo da verujem, i pokušavam da se ne zadubljujem previše u pitanja o prirodi postojanja, kao što sam radio jednom kada smo se poznavali. Ne pitaj me da li je osećaj dobar ili loš – neću se usuditi da odgovorim. Samo sam uhvaćen u paukovu mrežu prihvatanja stvari kako dođu i ne gledanja dalje od svega toga. Samo nastavljam da plivam. Znaš, uživao sam na odmoru. Možda sam odrastao. Ne znam.

Znam da, nekada davno, imao sam smešan san da ću ući u svaku kuću na ovoj planeti. Ta radoznalost o svakodnevnici ljudskog života me još uvek nije napustila, iako odvraćam sebe drugim zadacima. Ti znaš zašto. Može postati tako poražavajuće jako i žestoko da jednostavno… davi te.
Danas sam sedeo na zadnjem sedištu autobusa, i gledao kroz stražnji prozor. Noć se nakupljala iza oblaka na modrom nebu, i ulične svetiljke su istupile. Ljudi su čekali na autobuskim stanicama, silazili iz autobusa, ulazili u autobuse, prelazili ulice, žurili, hodali. Postojali. A dok se autobus kretao i stajao i kretao niz bulevar, ljudi su se smenjivali. Bili su tu na minut ili na sekund, a onda nestajali u daljini, postajali mutniji i mutniji, mešali se sa bujicom ljudi. Tada sam shvatio da nikada nije ni bilo o putovanju. Bilo je o odlasku, i gajenju onog osećaja tople praznine i čuđenja u svojim grudima.

Jer, moj prijatelju, ja sam uvek mislio da se stvari dešavaju sa razlogom. Ti si uvek govorio da je ovaj svet samo haos. Možda smo bili u pravu. Ne bih mogao reći.

P.

Autor: Petar Đorđević

Fotografije: blogspot.com, smugmug.com