18 dec Dama sa pocepanim čarapama

Meni nije bio potreban Balašević (iliti subjekat njegove pesme) da mi krene šav na čarapi…

Bilo na skupim ili jeftinim, tek, osetila bih kako, ničim izazvana mala eksplozija pokreće rez. Ili bih otkrila tetovažu koja se pri najmanjem pokretu širi. Iscepane čarape postale su moja nezaobilazna svakodnevna tema.

Kao upozorenje (nemoj se iščuđavati i iznenađivati, svete, ZNAM da su se pocepale!), kao izvinjavanje  (ups, meni su čarape pocepane, uvek mi se to tako desi u čizmama), kao kuknjava (koliko sam samo novca dala za njih i stvarno više ne znam gde da ih kupujem).

Opominjala bih sebe da bi trebalo da, u skladu sa zahtevima kojih se svaka pretendentkinja za status dame mora pridržavati, uvek u svojim tašnama nosim jedne rezervne. U izuzetnim prilikama uspevala sam u tome. Ali, u onim običnim danima, valjda zbog neusklađenosti sa knjigom (ili dve), beležnicom (ili onim što je zamenjuje) i gomilom usput sakupljenih naizgled nepotrebnih stvari, čarape bi izostale.  Zaboravljene pri pakovanju.   U kontrastu sa običnim, karnevalske u odnosu na život večeri bile bi začinjene akrobacijama presvlačenja po minijaturnim toaletima.

A onda sam otkrila helanke. I, op, kao svaka seljanka, utegla se u njih. Ironiju prethodne rečenice razotkriva činjenica da su helanke bile podloga za haljine i tunike. DakleM, nije se videlo ništa što ne treba…

Međutim, čarape su smislile način da mi se osvete…Zbog baletanki i cipelica, nisam mogla raskinuti sa dokolenicama. Tek tada sam otkrila njihovu neverovatnu moć. Ne samo da su znale da eksplodiraju kad ne treba, nego je kružna forma pri vrhu, valjda priznavši sebi da je veštačka za svet, menjala svoj oblik,  stvorivši ružne bore, a neretko nestajući u blizini zemlje. Moj korak bi postajao šepav i isprekidan. Negodujući (ccc), zastajkivala bih da ih namestim na skrivenim mestima.

Ali, jednom oku nikad nisam uspevala ništa da sakrijem. Uvek budnom, uvek na oprezu, zaštitničkom oku njegove mame. Kada bih se onako,  nakon gužvanja u dva prepuna autobusa, mameći osmeh da me odbrani od nadolazećeg talasa mizantropije, dovukla kod njega, Big mama bi, odmerivši me od najčupavije lokne (ili odmerenije čupavijeg talasa, zavisno od dana), upitala: ,,Šta ti je sa čarapama?“

I  onda bi usledilo moje crvenjenje i novo izvinajvanjoobjašnjenje uz brzo nestajanje u njegovoj sobi, tadašnjem polju sigurnosti. Tu bih skinula čarape u trenu. I ušuškala se pored njega. Gde bi moje dustabanaško stopalo pepeljugine sestre postalo majušno.

U subjektivnim obračunavanjima sivih dana, šaljem njegovoj majci  ,,herc-roman rečenicu“: Oprosti mi, njegova majko, što sam, žureći da se od sveta sakrijem u njegov zagrljaj, verujući da mi je to sigurno sklonište, pocepala svoje snove. Opustili su se, izobličili i nestali negde u blizini tla, baš kao čarape za koje si me, svaki put, tako zabrinuto pitala.“

Iza rastanka, kao iza smrti, za čovekom ostanu stvari – materijalni svedoci da je negde nekad postojao. Uredno sam pokupila svoje knjige, odeću, čak i četkicu za zube…Ostale su samo jedne čarape…Pocepane i izobličene, naravno… Njih sam zaboravila.

Autorka: Dijana Redžić

Izvor fotografija: pinterest.com