20 okt Crna ovca nedelje: Tihomir Škara

Škara je čovek-bend. Ako bi izdvajali glavni instrument, mogli bi slobodno reći da je to gitara, ali nikako nije reč o čisto akustičnoj muzici. Osnovna karakteristika Tihomirovog albuma Inercija je intimna emocija koja nalazi svoj put van. Mozda baš zbog toga što je reč o instrumentalnim kompozicijama koje svoju priču jedino mogu da izraze putem tonova. No, s vremena na vreme dešava se da uplovi glas koji gotovo reporterski ili recitatorski iznosi neke reči koje u sklopu sa muzikom dobijaju na posebnoj pažnji i težini. Prisutni su brojni gosti, ali je reč o delu jedne osobe. Nenametljive, izrazito prijatne i melodične tvorevine uvlače slušaoca u jedan emotivan muzički svet. U svakom slučaju, Inercija je album koji bi svako trebao sebi da priušti u trenucima opuštanja, jer bi mogao pronaći sebe.

(Marko Nikitović)

Od fudbala, preko trnja do albuma „Inercija“…

Tako nekako. Kroz odrastanje, različiti načini su bili primenjivani za gubljenje vremena, počev od fudbala i ostalih sportova za koje sam kasnije shvatio da me uopšte ne zanimaju, pa do muzike, za koju smatram da je zatvorila krug i istakla se kao jedno (a verovatno i jedino) iskreno interesovanje koje, evo, već punih osam godina ne zamire i ne ume da mi dosadi. Prošao sam kroz to muzičko putovanje sa oko pedesetak muzičara, a trenutno putujem sam, i sve to je izrodilo taj neki prvi instrumentalni album pod nazivom „Inercija“. Ukratko, album sam mahom snimio samostalno, uz pomoć akustične gitare i mikrofona ugrađenog u laptop, a sve ostale numere koje tako nisu snimane su snimljene u malo boljim uslovima uz pomoć nekolicine poznanika. Sada treba da se samopromovišem i zatrpavam vas linkovima, ali ću taj deo zaobići, jer bi onda ovaj razgovor dobio drugi smisao.

Jednom prilikom si rekao da je ovaj album ispunjenje dečačkog sna i da je ujedno posvećen devojkama koje su ostavile dubok trag u tvom odrastanju. Kako te devojke ćute uz „Inerciju“?

Sećam se da nas je nastavnica građanskog u osnovnoj pitala šta bi ko želeo da bude u životu. Pošto je to bilo otprilike istovremeno kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke, naravno da je moj odgovor bio – muzičar ili poznati gitarista. Iznenadio sam se odgovorom nekoga ko bi valjda trebao biti otvorenog pogleda na svet, jer je uz podsmeh rekla da je sve to nemoguće, da je potrebno ogromno znanje i ogroman novac, a pritom to neće niko hteti da sluša. Za ovo poslednje je delimično u pravu, ali ostatak sam osporio. Delom sam samouk, tako da znanje nije presudan faktor. Album me je košta kao prosečan par kvalitetnije obuće, što za par godina rada na istom i nije strašno ulaganje.

A devojke ćute. Album jeste mahom posvećen njima, kao ispoljavanje one čiste dečačke zaljubljenosti. Kad ne ležiš na novčanicama i kad ne možeš da kupuješ voljenost skupim stvarima, onda ti samo ostaje da im pokloniš pesmu. Mada, biću iskren a ne bih trebao, slaba je vajda od toga, jer pesmu ne možeš da zameniš za večeru, odeću, nakit ili letovanje. Novac možeš. A ja, tako neću da se igram. Jedino što dobiješ za uzvrat je skretanje pogleda i ostale stvari koje prate razdor dve nekada međusobno lepo nastrojene osobe. Svako svoje želje rangira prema svojim potrebama. To nije mesto gde drugome treba gurati nos, tako da će svako nastaviti da se kreće svojom inercijom – ja da stvaram pesme, one da okreću glavu. Mada, ponekad se zamislim i dođem do zaključka da ništa ovo ne bi postojalo da nije njih i njihove neodlučnosti. Da je drugačije, bilo bi dosadno i jednolično.

Na koji način „Čovek-bend“ uspeva da nas uvuče u emotivni muzički svet?

Možda na način u kom pokušavam da tu muziku ogolim koliko god je moguće i da do uha dođe potpuno čista melodija koja će u svakome izazvati ono što mu je u tom trenutku potrebno. Na taj način ista pesma može biti umirujuća i blaga u nekim lošijim trenucima, a takođe poletna i motivišuća u lepim trenucima. Album možda, ne može kod svakoga da probudi emociju, mada mu to i nije bio cilj. Prijatelj Dušan mi je par puta pričao kako jednom nedeljno sprema kuću, dok se u pozadini čuje moja muzika. Eto, ako već ne budi emocije, onda budi želju za radnim navikama, što je opet jedan veliki plus.

Koji muzičari su najviše uticali na ovaj specifičan zvuk?

Prema nekolicini recenzija, na mene su uticali muzičari i bendovi za koje nikada u životu nisam čuo. To pokazuje da je muzika vrlo jednostavna stvar ako je osetiš i ako je iskreno voliš, mada takođe pokazuje da je zbog te jednostavnosti ponekad nemoguće biti potpuno originalan. Molsku melodičnost sam pokupio od Mejdena, to je prvi bend koji me je uveo u muziku. Mnogo toga je došlo i od gitariste Johna Frusciantea, pa je sve to pomešano sa mnogim instrumentalnim uticajima, i na kraju se dobilo nešto između svega. Takođe, dosta toga je „pokupljeno“ od prijatelja sa kojima sam aktivnije svirao, i onda se u svom tom haosu na kraju iskristališe nešto što bi se u književnom svetu možda nazvalo eklektika (ali pozitivna), a ovde bi se to nazvalo specifičnim zvukom koji podseća na svašta, a opet ni na šta konkretno u potpunosti.

Kako izgleda put od ideje za jednu pesmu do onog momenta kada je slobodno pustiš da osvaja internet?

Sve počinje od jednostavne melodije, teme, koja se dalje razradi u ostale delove kompozicije. Posle se sve to malo preuredi, dodaju se ostali instrumenti, pa se onda u nedogled menjaju detalji i ukrašava se pesma nekad sa potrebnim, a nekad sa nepotrebnim stvarima. Neke melodije se probiju kroz kakofoniju različitih mesta, pokušavam da ih zapamtim dok dođem do gitare, a zatim da ih snimim diktafonom, dalje na redu su samo mašta i domišljatost. Ideje dođu u trenucima kada ih najmanje očekujem, pa se često i zaborave. Ne žalim za time, jer ako sam je zaboravio, znači da mi nije bila dovoljno dobra i zanimljiva.

Zašto si odlučio da na ovom albumu radiš uslovno rečeno sam?

Zato što sam sebičan, to bi bio najadekvatniji i najgrublji odgovor. Iz razloga što znam da je to u potpunosti moje stvaralaštvo i da niko drugi nije učestvovao u stvaranju tih melodija i kompozicija. Ukoliko bi mi neko rekao da umesto ovog tona odsviram onaj, to već nije moja pesma, nego naša, a to nisam želeo. Naravno, jedan deo albuma bi bio lošije realizovan da nije bilo prijatelja koji su odsvirali svoje instrumente, ali početna ideja je bila i krajnja. Druga stvar, kada radiš sa nekim i slušaš krajnji rezultat, uvek ćeš se zapitati kako bi zvučalo da nema ovoga, ili da nema onoga, ili kako bi zvučalo da je rađeno po tvom, a ne po tuđem, jer malo je teško napraviti kompromis kada tvoja ideja padne pod nož, a probudi se kao Frankenštajn. Kada radiš sam, možeš samo sebe da kriviš, uvek imaš priliku da to ispraviš, da namestiš neku drugačiju verziju ili potpuno promeniš postojeću. Raditi i stvari samostalno znači imati neograničen izbor, stoga svaka greška može da se pretvori u dvostruki uspeh.

[tube]http://www.youtube.com/watch?v=IU8QPUK6Z6Q[/tube]

Iza sebe imaš i dve zbirke poezije: “Prodavnica igračaka” i “Godišnjica mraka”. Da li planiraš novo upuštanje u književne vode?

Prva je pisana tokom 2012. godine i sadrži oko trideset pesama. Počeo sam da pišem pesme za bend u kome sam svirao, ali nikome se nisu svidele, pa sam nastavio da ih pišem za sebe. Na kraju sam zaokružio celinu i nastala je prva zbirka. Štampao sam je na štampaču, kao malu knjižicu i delio prijateljima. Nisam siguran da još uvek imam primerak, a još sam manje siguran da ga neko od prijatelja ima. Pesme su prepune opštih mesta, ali to je samo prvi korak koji se morao preći kako bi se spoznale početničke greške. Druga zbirka je završena sredinom 2013, a ona ima blizu pedeset pesama. Tu već pokalo prestajem da rimujem i da pratim neka striktna pravila. Počinjem da pišem slobodnije, bez znakova interpunkcije, bez mnogo pravila. Takođe je i ona prepuna grešaka, ali su početničke mahom iskorenjene. Trenutno imam nekih dvadesetak pesama koje sam započeo sa dolaskom na fakultet, a to će biti treća zbirka pesama, koju sam već nazvao “Entropija” Tu sam konačno ostavio rimovanje po strani, i ako bi se uklonili redovi, svaka pesma bi mogla da se čita i kao priča.  Pored toga, povremeno napišem koju kratku priču, jednu ste nedavno objavili, a u međuvremenu je nastalo još par takvih. Uglavnom se zapisivanje ne planira, već dođe sporadično, pa onda zabeležim poneku misao i kasnije je razvijem u pesmu.

Dok upoznajemo tebe, stičemo utisak da nikada nije kasno za avanturu na skejtu, igranje sa Lego kockicama ili za uživanje na nekoj od novosadskih klupa uz gitaru…

Volim da se bavim malim i jednostavnim stvarima. Nisam od onih što će svoje želje tek tako da odbace, jer se te želje možda nekome neće dopasti. Više volim da potpuno uživam u tome, ako smatram da će mi to doneti određeno zadovoljstvo, a  da nikoga ne ugrozi. Kao klinac sam želeo da vozim skejt i skoro sam ga pazario preko interneta za 200 dinara. Svi su na to gledali sa podozrenjem, dok nisu stali na njega. Jedno veče smo krenuli u izlazak, a ja poneo skejt, pa smo završili na keju i naizmenično se vozili na skejtu tako da je neko sedeo, dok su ostali gurali. Kada imam priliku, takođe volim da sklapam bilo kakvo čudo od Lego kocaka koje i dalje čuvam. Ako ništa, i dalje razvijam motoriku u ovim danima tačskrinova i ostale naizgled napredne tehnologije.

Koju draž nosi sviranje na ulici za neznance?

Ne volim javne nastupe, ali sviranje na ulici je nešto drugačije. Danas retko ko ima vremena da zastane i posluša muziku. Veoma mi je drago kada vidim da neko na trenutak uđe u ritam i osmehne se ili čak namrgodi jer pravimo buku. Draž je ta, što nikad ne znaš na koga ćeš da naletiš (mada se to u našem okruženju dosta puta pokazalo kao rizično). Svirajući jedne noći u centru, zastala je nepoznata ekipa, a jedan momak je zapitao sme li on da svira malo. Na kraju sam završio svirajući u njegovom akustičnom bendu, a bend je i dalje aktivan. Najveća draž su deca koja se izgube od roditelja i stanu ispred tebe, igraju, a ponekad i traže da sviraju. To ti na trenutak pruži nadu da će sutra i njih zainteresovati slična stvar, da neće biti zaokupljeni splavovima i ostalim čudima zdravog i ispravnog života.

Da li je novosadsko nebo malo za tvoje buduće planove?

Ranije sam voleo više da planiram nego sada, tako da zaista nemam predstavu. Nemam potrebu za osvajanjem neba, neka se time zamlaćuju fudbaleri i bilderi. Ako je ona nasmejana dok joj sviram omiljenu pesmu u pauzi od učenja, ili tek tako bezveze, osećam da mi je nebo premalo i za jedan jedini udah, da je svet samo kugla sladoleda koja će ubrzo biti pojedena. Što se te umetničke strane tiče, nemam planova, sve ide nekim svojim tokom, a kada stigne do mene – dobrodošlo je! Trenutno je okupacija fakultet i sve prateće obaveze, tako da mislim da će u narednom periodu zabava morati malo da me pričeka.

Za kraj, reci nam zašto si ti crna ovca?

Možda zato što pokušavam svakome da ugodim, pa se često nađem između dve vatre, ne znajući kako da postupim, a da ne oštetim nikoga. Volim smirenost, tišinu, šetnju. Ne podnosim divljaštvo i današnje vrednovanje stvari, niti življenje po dog-eat-dog sistemu (mada desi se da i sam budem žrtva sopstvenih reči). Radije ću otići do tvrđave sam, nego izaći u prepun lokal sa desetak prijatelja. Mada, nema tu neke velike razlike, i crna ovca ima isto krzno kao i bela. Uvek sam nezadovoljan ostvarenim. Smatram da je moglo bolje i nastojim da bude bolje naredni put, dok se mnogi zadovolje time što su ostvarili, kakvo god to bilo, pa dalje ništa ni ne pokušavaju. Možda sam crna ovca jer poklanjam cveće, savijam minijaturne origami brodove, ne vozim se taksijem, pišem loše pesme, uvek zapertlam patike. Pijem čaj sa mlekom, nikad sa šećerom. Sredim svoju tacnu kada završim jelo u menzi, nemam privezak na ključevima, eto, možda zbog svega toga.

Tijana Banović

Fotografije: Dušan Pujić