13 jul Crna ovca nedelje: Stefan Stefanović

„LjUDI NE SHVATAJU DA JE UMETNOST NAČIN DA SE STVARNO ŽIVI, A NE DA SE PREŽIVLjAVA“

On radi kao prodavac tepiha ali se ne predstavlja kao trgovac. Svira, ali nije muzičar. Vidi sebe kao čoveka koji mnogo voli da čita, ali je svoj smisao pronašao u pisanju. Gornjomilanovčanin Stefan Stefanović Pas ili Ivan Sobakov, dvadestčetvorogodišnjak je neobičnog nadimka. Ima dva objavljena romana: „Deset dana“ i „Bekstvo u zatvor“. Vlasnik je muzičke „Radionice“. Reditelj je u studiju „Bluzdog“. Vođa je umetničkog pokreta „Sobakisti“, kao i autor brojnih muzičkih tekstova i izveštaja sa svirki. O tome koja je njegova prva igračka, zašto je odlučio da živi u Momčilovu, ali i čije tekstove smatra najkvalitetnijim u istoriji muzike, razgovarali smo sa njim.

Apsolvent ste Srpske književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Međutim, vratili ste se u Gornji Milanovac, tj. Momčilovo, kako inače zovete Vaš grad. Mnogi ga zovu srpskim Sijetlom, neki i šumadijskim Milanom, a samo Vi i Andrea Kane ga oslovljavate kao „Momčilovo“. Zbog čega? Kako se osećate kao meštanin grada neobičnog imena?

Tako je, ostao mi je još jedan ispit do diplomiranja i već neko vreme odbijam da mu se posvetim. Taj ispit je moja jedina preostala veza sa Beogradom kao gradom koji sam proživeo kroz studiranje. Kada diplomiram, biću mu samo turista.
Milanovac je za mene uvek samo taj grad u kojem održavam egzistenciju i za koji sam vezan emotivno i ličnim izborom, koliko i birokratskim obavezama mesta prebivališta. Ali za moju poetiku, on je model grada po kojem je nastalo Momčilovo u kojem obitava Stefan Pas, prvi od mojih heteronima. Uvek mi se sviđala Džojsova tvrdnja kako bi Dablin mogao da se rekonstruiše po njegovim pričama ukoliko bi bio razrušen. Momčilovo je nastalo kao fiktivna verzija Gornjeg Milanovca, literarni grad koji postoji kao lokalitet u priči o Sobakaistima, ali svoj negativ (ili pozitiv) ima u ulicama Milanovca, njegovim mitovima i onome što u njemu postoji kao deo mog intimnog sveta koji želim da sačuvam za večnost… Samo ime grada je nastalo kao revolt i neka vrsta podsmeha našoj kulturi koja naziva lokalitete po vladarima, a ne po ljudima koji su značajni za samo mesto. Momčilo Nastasijević je prvi sačuvao Gornji Milanovac u fikciji, naša crkva će za mene uvek biti ona bogomolja iz njegove hronike, pa zbog toga grad u kojem živi Stefan Pas nazivam po njemu. Bilo mi je smešno kada sam pravio fejsbuk profil Stefana Psa što stvarno u Srbiji postoje mesta koja se zovu Staro i Novo Momčilovo.

Sa 13 godina napisali ste roman „Deset dana“, a sa 19 roman „Bekstvo u zatvor“. Otkuda su potekli baš takvi nazivi za naslove romana i koliko je dana bilo potrebno da se pobegne u zatvor, ili beg možda i dalje traje?

Roman „Deset dana“ je napisan još ranije, nastao je kao igra podražavanja Gradimira Stojkovića. Ali moji roditelji i nastavnici su to shvatili mnogo ozbiljnije od mene i roman je objavljen znatno kasnije, kada sam već pronašao druge knjige i autore koje sam čitao. Iz ove perspektive žao mi je što je ta knjiga objavljena, jer nema apsolutno nikakvu literarnu vrednost, i do skora sam se stideo njenog postojanja. Teši me što je ona manje-više piratsko izdanje, verujem da ju je apsolutno nemoguće pronaći van Milanovca, nema svoj broj u Narodnoj biblioteci, niti postoji u njenoj arhivi. Ona je glavni razlog što sam počeo da razmišljam o nekoj vrsti alter ega, a kasnije se to, po ideji Fernanda Pesoe, preoblikovalo u poetiku heteronima.
Drugi roman sam pisao kao znatno zreliji čitalac, ali i dalje kao neformiran autor. Tada sam bio pod velikim uticajem ranih Basarinih radova i trudio sam se da pišem po uzoru na njega. Iako iz ove perspektive uviđam sve slabosti i ogromne propuste u tom romanu, „Bekstvo u zatvor“ mi je i dalje draga knjiga. Pisao sam je posvećeno, u više verzija. Radeći na tom rukopisu naučio sam se disciplini, zanatskim osnovama koje i danas poštujem i upražnjavam. Na ličnom planu, zbog te knjige, konačno sam se odlučio za sudbinu spisatelja, bez opterećenja da li će me drugi smatrati piscem. Shvatio sam i da je podražavanje duboko u mojoj autorskoj prirodi, prihvatio sam ga kao igru i oforimio sam poetiku sobakaizma upravo na temeljima te osobine.
Oba naslova su mi se tada činili kao genijalni izbori, a to me je naučilo da mnogo pažljivije i promišljenije imenujem svoje radove. To „bekstvo“ danas shvatam kao putovanje i ono i dalje traje, a najzabavnije od svega je što imam jasnu viziju gde želim da stignem, a nemam pojma gde idem.

Vođa ste umetničkog pokreta Sobakaisti. Kako je boraviti u sobi „Sobakaista“ i šta Vam je pored nje u njoj najzanimljivije?

Kada sam živeo u Beogradu, sarađivao sam sa književnim društvom „Orfisti“. To je prva književna grupa koju sam upoznao i čije članove smatram svojim prijateljima i saborcima. Tamo sam mnogo naučio i stvarno sam uživao u tom društvu, ali na književnom planu sam želeo nešto drugo. Nikada se nisam osećao članom te grupe, jer su se naši pristupi literaturi razlikovali. Ja sam se uvek ložio na avangardu, na angažovane umetničke pokrete, manifeste, okupljanja različitih autora i zajedničke projekte, a oni su književno društvo koje neguje čitanje i pisanje, bez jasne angažovanosti i načela. To me je navelo da razmislim o svom pokretu i svojoj grupi. Tako su nastali Sobakaisti – iz puke lenjosti da tražim ljude sa sličnim interesovanjima, ali i iz egoistične želje da budem vođa jednog umetničkog pokreta.
Članove Sobakaista polako otkrivam, nalazim ih jednog po jednog u sebi, a i naokolo. Za sada ih ima desetoro i nadrasli su moju studenstku sobu u kojoj su se prvi od njih javili. Danas ih više zamišljam kao stanare jedne zgrade u kojoj znam tek nekoliko stanova, ali jedva čekam da povirim u svaku sobu, uzbuđuje me strepnja šta sve mogu da nađem u podrumu i radujem se cigari na balkonu sa pogledom na ulicu gde klinci igraju „između dve vatre“. Najzanimljivije mi je što ni ne znam koliko će nas biti i kakvi su profili budućih članova.

Ono što je interesantno je to da u manifestu Sobakaista mnogo govorite o oživljavnju reči, književnosti, muzike, ali i umetnosti uopšte. Vi niste neko ko kritikuje sadašnji sistem vrednosti, već ste neko ko se odvažio da učini nešto kako bi on bolje funkcionisao. Kako ste došli na tu ideju?

Manifest bi trebalo da se čita kao zajednički proglas svih sobakaista, pa i moj lični stav. Ako mislimo na sistem vrednosti u umetnosti, onda se slažem sa tom tvrdnjom da sam nekritičan. Ne kritikujem ga zato što mislim da je umetnost u ovoj zemlji na visokom nivou, uprkos manjku konkretne podrške države, ali i same pubike. Naša književnost pogotovo, još od početka dvadesetog veka mi prednjačimo u njenim tokovima. Iako ga ne volim preterano, Pavić je odličan primer za to. Njegov uticaj i značaj za našu kulturu i njeno plasiranje u svetu je neosporan. Kiš, Pekić, Basara, Albahari, Tasić – imamo toliko svetskih autora u našoj književnosti, a tako je i sa autorima u drugim vrstama umetnosti, od muzike do filma.
Problem koji se javlja u našoj sredini je što je umetnost, posebno književnost, izgubila publiku, nestala je njena praktična svrha u savremenom svetu. I to je opravdano, ugrožena nam je osnovna egzistencija, zbog svakodnevnih problema ljudi pribegavaju jeftinoj zabavi… Umetnost je postala prezahtevna za prosečnog konzumenta. Ali nije problem u tome što je ona zahtevna, već što fali motivacija da joj se približimo. Ljudi ne shvataju da je umetnost način da se život stvarno živi, a ne da se preživljava. Umetnost nas formira kao ljude i čini nas srećnim kao bićima, pomaže nam da razumemo druge i da ostvarimo komunikaciju. Ceo svet pati od manjka empatije, a u malim društvima kao što je naše, to oboljenje je smrtonosno. Verujem u angažovanost umetnosti, pa tako nalazim svoju ulogu kao posrednika između najšire publike i visoke kulture koja bi trebalo da nam bude krajnji cilj kao društvu. Ne mislim da će ijedno moje delo biti značajno kao neki Andrićev tekst, ali sam uveren da ću svojim radom pisanoj reči vratiti nešto od njenog značaja u našem društvu.

Na sajtu Sobakaista negujete i jednu veštinu, koja je, čini se danas u modernom dobu, potpuno zaboravljena, a to je pisanje pisama. Dopisujete se sa Andrea Kaneom. Koliko je teško kucati pismo računarom i šta je ono što vas posebno raduje kada čitate Kaneova pisma?

Kao veliki poklonik pisane reči, dopisivanje je za mene najdraži oblik komunikacije sa drugima. Iako imam nekolicinu prijatelja koji cene formu pisma i mejla koliko i ja, ipak ostajem usamljen u svojoj želji da se dopisujem na određene teme u tolikoj meri. Tako je nastala ideja da bih mogao da napravim prepisku među Sobakaistima. I to nije ništa novo, epistolarna forma postoji od antike, pa sve do „Sasvim skromnih darova“ Uglješe Šajtinca.
Ja ne učestvujem u toj prepisci kao lik. To je dopisivanje između Stefana Psa i A. Kanea. Veoma uživam u kreiranju te prepiske jer njih dvojicu vidim kao krajnje suprotnosti moje ličnosti.
Koliko cenim ovu književnu formu i koliko mi je njihova prepiska značajna svedoči činjenica da će u novoj verziji sajta glavni serijal tekstova biti baš iz ove prepiske. Nameravam da objavljujem njihovu prepisku u nastavcima dok ne ispričam jednu zaokruženu priču. Onda ću pokušati i da je objavim u knjizi.

Nedavno ste otvorili „Radionicu“, jedinstveno mesto okupljanja, vežbanja, znojenja, ali i druženja bendova u Gornjem Milanovcu, koje daje priliku već oformljenim bendovima, ali i nekim novim nadama da imaju svoj kutak za vežbanje, ali i mesto za generalnu probu pred svaki nastup. Kakvi su utisci iz rada sa njima?

Kada sam planirao da se konačno vratim iz Beograda da živim u Gornjem Milanovcu, najviše me je brinulo da ću ostati uskraćen za raznoliko društvo, priče i iskustva drugih ljudi. Ja sam prilično asocijalna osoba i teško sklapam nova poznanstva, a ipak uživam u druženju sa raznovrsnim ljudima. „Radionica“ mi je donela mnogo više od onoga čemu sam se nadao. Hteo sam samo da pokrenem neki posao kako bih imao opravdanje pred roditeljima, a dobio sam mogućnost da se družim i sa ljudima koji su ovde oformili alternativnu muzičku scenu i sa onima koji je nastavljaju. I svaki od tih ljudi je beskrajno interesantan i ima mnogo toga da ispriča. Dobio sam i mogućnost da vidim sa koliko truda i volje se neki od njih daju muzici, iako apsolutno niko od njih ne živi od nje, niti je smatra za svoj posao. To me je osvestilo i počeo sam sa više poštovanja da posmatram sve muzičare. Otuda i ime „Radionica“, kao jasan signal da se na muzici radi, da ona zahteva nečije vreme, napor i da nije samo puko tamburanje.

Takođe Vi ste neko ko ne samo da prati rad mladih, alternativnih bendova, već pišete i izveštaje, ali i kritike njihovih nastupa, što je zaista danas velika retkost. Činite to na jedan potpuno drugačiji način. Koliko je takav način pristupa mladom umetniku bitan i zbog čega ga danas sve manje ima?

Iskustvo iz „Radionice“ i druženje sa bendovima me je motivisalo da učinim ono što je u mojoj moći da ti ljudi dobiju neko priznanje za svoj rad. Moj uzor u tome je uvek bio Petar Peca Popović čiju sam knjigu „Rokopisi“ pročitao i zavoleo još pre nego što sam i pomišljao da ću nekada pisati o muzici na ovaj način. Prečešljao sam celu dostupnu arhivu kultnog Džuboksa, čiji je urednik Peca i bio, i shvatio sam sa koliko ozbiljnosti su nekada ljudi pristupali muzici i pisanju o njoj. Ogorčen sam što veliki sajtovi, koji se navodno bave alternativnom kulturom i rokenrolom, pišu tako površno i glupavo o muzici. Tu nema autorstva, nema mišljenja niti emocije, oni jednostavno kopiraju tekst jedni od drugih i to dele kao još jedan u nizu vesti na svojim portalima. Mislim da je to nepristojno prvenstveno prema muzičarima, a onda i prema publici. Ti ljudi provode godine praveći muziku koju posle bukvalno poklone okačivši je na Tjub ili besplatan daunlod, a ljudi kojima je posao da napišu nešto o tome ne mogu da se potrude toliko da makar iznesu neki smislen stav. A sve je povezano – ako ne postoji dobra muzička kritika, nekvalitetni bendovi će oduzeti prostor onima koji ga zaslužuju, a sve to ima uticaja i na publiku i njen odnos prema muzici.
Za mene je pisanje o albumima, koncertima, spotovima, muzici uopšte, beskrajno važno jer je to najlakši način da oformim publiku. Andrea Kane je zadužen za taj deo posla i ceo njegov pristup tom poslu je impresionistički. Ne piše kao muzičar niti teoretičar, već kao iskreni slušalac koji oseća muziku.

Nedavno ste učestvovali u izradi spota za bend „Strah od Džeki Čena“. Kako je raditi sa Džekijevićima i šta Vam je bilo najinteresantnije prilikom ekranizovanja „Brisela“, a šta najteže?

Za svaki muzički video zadužen je Bluzdog. Interesovanje za spotove potiče od moje želje da istražujem filmski jezik u spoju sa muzičkim izrazom. Čitao sam jedan Džarmušev intervju u kojem je rekao da ne voli da snima spotove jer muzika nameće ritam vizuelnom sadržaju. Za mene je to najzabavniji deo – primorani ste da razmišljate u okviru forme. To je kao pisanje soneta u književnosti, samo sa mnogo više slobode i mogućnosti…
U slučaju „Brisela“ najteže mi je bilo da se izborim sa ličnim pritiskom. Meni je „Strah od Džeki Čena“ jedan od omiljenih bendova, to su prve svirke kojih se sećam iz srednje škole. Za Žiline tekstove smatram da su najkvalitetnija rok poezija koja postoji u celokupnoj istoriji naše muzike… Zbog toga sam osećao veliku obavezu da taj spot mora da bude savršen. Tako sam i pristupio poslu, to mi je bio prvi put da pišem detaljan scenario i plan snimanja… Srećom, ekipa iz „Straha“ je van svih normi i planova i najinteresantnije je bilo upravo to kako smo zajedno dobijali nove ideje na licu mesta, menjali smo scene i pronalazili mnogo bolja i upečatljivija rešenja od onih koja sam ja zamislio. Potpisao sam režiju kao Bluzdog, ali u kreiranju nekih scena i samoj montaži učestvovao je ceo bend.

U većini Vaših tekstova mnogo govorite o Tekstu i o značaju Reči. Koliki je njihov značaj u čišćenju prljavog stakla na kojem srpska kultura boravi?

Moja prva igračka koje se sećam iz detinjstva je pisaća mašina marke UNIS, napravljena u staroj Jugoslaviji, jedna od onih oštro ivičenih sprava za stvaranje teksta koje su postojale u svakoj kancelariji onog vremena. Čini mi se da pišem oduvek, jer sam na njoj pravio prve tekstove – prepisivao sam stupce iz enciklopedije o životinjama i te sam papire prodavao roditeljima kao novine. Kada sam dobio prvi računar, Word 97 je digitalizovao moju igru. Od kada imam folder u kojem skupljam sve svoje tekstove, do sada sam napisao oko 5.000 strana različitog sadržaja. Tu potrebu za pravljenjem teksta sam osvestio tek pošto sam se navukao na Albaharija. U njegovim romanima, pogotovo u pričama, postoji ta opsednutost Tekstom i značenjem reči. On ima svoju viziju o tome, a ja sam zbog njega našao svoju, koja se posebno ističe u tekstovima Stefana Psa.
Nekad mi se čini da pravi život postoji samo van našeg sveta i da ga mi vidimo kao kroz izlog prodavnice. Sve to što želimo nalazi se negde drugo, sa one strane stakla, a mi možemo samo da se ujedamo međusobno i maštamo kako ćemo se jednom naći sa one strane. Tada su Reči kamen kojim razbijam svaki zid ispred sebe. Iskreno verujem u književnost i ako u jednoj knjizi piše „u početku beše Reč“, siguran sam da je za svaki novi početak potrebna samo prava Reč. Ako želimo neki bolji svet, moramo prvo da ga verbalizujemo.

S obzirom na to da se bavite pisanjem, muzikom, ali i filmom, kako biste definisali sebe, kao pisca, kritičara, teoretičara umetnosti ili kao reditelja? Zbog čega?

Ne patim od toga da sebe objašnjavam kroz posao kojim se bavim. Radim kao prodavac tepiha, ali se ne predstavljam kao trgovac. Napravio sam neku zamenu za muzički studio kakav sam video na filmu, ali ne smatram sebe producentom. Sviram, ali nisam muzičar.
Vidim sebe kao čoveka koji samo mnogo voli da čita, a našao sam svoj smisao u pisanju. Znam da ću do kraja života pisati, šta god radio da preživim i gde god bio. Mnogo sam bolji čitalac nego što ću ikada biti pisac i zbog toga se ne opterećujem književnom slavom i priznanjima. Ja sam klasičan zanatlija, volim da stvaram, zaljubljen sam u umetnost, ali nisam imao dovoljno talenta da bih se opredelio za jednu od njenih vrsta i postao majstor. To mi daje slobodu da se igram i pronalazim nove načine za igru kroz umetnost. Presrećan sam kada drugi u tome nađu neki lični smisao, i to je sreća iskrenog čitaoca koji je našao sebi srodnu osobu.

Moma Kapor rekao je da će pisati računarom, onda kada Tolstoj napiše „Rat i mir“ na istom. Kako Vi gledate na to i šta je za Vas glavna alatka računar ili olovka?

Moje pisanje je uvek bilo povezano sa mašinom, prvo sa pisaćom, a onda i sa prvim računarom, a danas sa malim lap-topom. Ipak olovku, pogotovo penkalo, koristim za intimne dnevničke beleške. To su različite vrste pisanja. Na računaru dozvoljavam sebi da iskucam i čitave stranice potpuno besmislenih rečenica, nekad se prepuštam potpuno automatskom pisanju, dok su beleške na papiru podređene fizičkom stanju, pokretima ruke i mom telu koje se ocrtava u rečima, a u tome vidim neki skoro sakralan obred. Pre bih rekao da je računar moj alat za pravljenje teksta jer čak i ideje i skice ne zapisujem na papir već ih upisujem u mobilni telefon.
U slučaju ovog citata mislim da Moma Kapor, uz sve poštovanje prema pokojnom piscu i njegovom delu, sere. Tolstoj bi sigurno napisao „Rat i mir“ na računaru da ga je tada bilo, samo zato što je to praktično. Ali to zasigurno ne bi bio ovaj „Rat i mir“. Besmisleno je opirati se na silu tehnologiji ako to nema neku funkcionalnu poentu. Imam prijatelja koji piše poeziju isključivo u svesku, a onda je prekucava na kompjuteru. To poštujem upravo zbog te doze intimnosti koju sam pomenuo, a za koju verujem da je neophodna u stvaranju poezije. Mislim da književnost mora da prati digitalno doba inače će potpuno izgubiti svoju ulogu kao medij. Međutim, nikada ne bih zamenio prave knjige za elektronske. Ceo koncept Sobakaista ne bi bio moguć da nema računara i interneta. Književnost ima mogućnost da u sebe upije sve druge medije, samo je bitno pažljivo osmisliti koncept u kojem će taj novi svet da funkcioniše bez „bagova“.

I za sam kraj, poručite nešto čitaocima „Blacksheep-a“, preporučite nam neko umetničko delo vredno pažnje, bilo iz sveta muzike, književnosti, ili pak filma.

Ne znam, nisam u poziciji da poručujem drugima išta van onoga što stvaram. Nemam pojma – manje „blejite“, više čitajte…
Već sam pomenuo neka od dela koja stvarno cenim. Sve svoje preporuke za druga umetnička dela pokušavam da upakujem u kontekst onoga što radim, kao jasne ili manje jasne reference. Ono što slušam i što poštujem od muzike postoji u Kaneovim tekstovima ili je vulgarno dostupno na njegovom fejsbuk profilu na kojem neretko deli linkove. Mislim da se najuzbudljivije stvari u književnosti dešavaju u poeziji. Istakao bih Anu Ristović kao pesnikinju koju čitam sa velikim uživanjem, a sada se javljaju i neke nove pesnikinje koje tek dobijaju svoj prostor ili su već utvrdile svoju poziciju prvom ili drugom zbirkom. Nabrojaću samo neka imena – Anja Marković, Ana Marija Grbić, Maša Seničić, Marta Radovanović…

Ukoliko ima nešto što Vas nismo pitali, a želeli biste to sa nama da podelite, možete to ovde učiniti.

Moram da napomenem da je prva verzija sajta, na kojem je zaživela cela priča o Sobakaistima, zapravo bila demo verzija. Na stranici www.sobakaisti.org postojaće nova verzija „litero igre“ koja je zasnovana na principima video igara, ali je smeštena u medij književnosti. Verujem da će to biti prava literarna video igra i svaki ljubitelj književnosti sa „gejmerskim“ sklonostima ili svaki ozbiljni „gejmer“ sa literarnim slabostima je pozvan da se uključi u nju.
I da, ja sam samo Stefan Stefanović, Ivan Sobakov je neko drugi.
I hvala ti na persiranju. I na pitanjima. I na priči.

Slađana Bušić