07 jun Crna ovca nedelje: Sandra Planojević

Sandra Planojević je PR-ka i jedna od organizatorki Americana Night festivala. Nakon studija na FPN-u, radila je na brojnim projektima iz domena kulture i umetnosti. Tako je počela i u tim vodama odlično pliva – jer ume i voli.

Sinoć je završen četvrti po redu Americana Night festival. Kakvi su tvoji utisci?

Obično mi nakon Festivala treba dan, dva da se odmorim, da se sve slegne. I da sumiram utiske sa Dukatom, on je ta glava koja zna racionalno da sagleda stvari, neke kojih ja često i ne budem svesna. Iskreno, bila sam malo skeptična pred ovogodišnju Americanu. Premestili smo se iz Doma omladine nakon tri godine. Cetinjska 15 nije značila samo novu lokaciju, nego i novi koncept. Razume se da to više nije mogla biti koncertna forma kao u DOB- u, kao ni back to back sistem na koji smo navikli. U Elektropioniru je bila prava rok svirka (NLV i My Buddy Moose), dok smo u Zaokretu zadržali kantautorski zvuk od kog smo počeli (Ilija Ludvig i Vladimir Kuzman). Vladala je neka neobično lepa atmosfera obe večeri, na različite načine. A promene koje su nas plašile, na kraju su donele mnoštvo dobrih ideja za narednu godinu.

Koliko se četvrti put razlikuje od prvog?

Pravo pitanje je koliko se četvrti razlikuje od prethodna tri. 🙂 Svaki put nekako ide sve lakše, valjda je to normalno. Uloge su podeljene, uigrani smo, dosta puta smo sve to ponovili, bolje se razumemo, više podržavamo, čini mi se. Sećam se koliku smo tremu imali 2013, kada smo organizovali prvu Americanu. E da, svake godine imamo i nove funkcije. Ja sam ove godine postala direktorka, prošle sam bila producentkinja. Šef (tako Dukat voli da ga oslovljavamo) kaže da je to ozbiljna stvar. Super zvuči dok ljudi ne saznaju da nas je dvoje u timu. 🙂

Kako raste jedan festival?

Kod nas je to malo drugačije. Mi smo tim od dvoje u osnovi. Dukat obično daje ideje, ja obično radim na njihovoj realizaciji. U tome smo imali maksimalnu podršku onog drugog. Svake godine smo ubacivali po neku novu ideju. I tako je rastao naš festival. Nismo ni bili svesni da smo napravili brend koji okuplja sve bendove regiona jednog paralelnog pravca kao što je americana kod nas. Mislim da dve festivalske večeri ove godine takođe to potvrđuju. Americana kao žanr kod nas je nekako rastao sa našim Festivalom, da sad možemo da je delimo i na podžanrove. Zato smo napravili dve večeri, za različite ukuse.

U Srbiji danas dominira komercijalni zvuk. Koliko je lako publici približiti nešto sasvim drugačije?

Nije lako uopšte. Baš smo dosta pričali o tome ovih dana. Imamo tu sreću da imamo prijatelje, poznanike u medijima, koji su preko nas i zavoleli ovu muziku. Ali, od događaja do događaja koji radim, sve je manje novinara koji se bave (i) kulturom.  Na radiju B92, npr, smo ranije Americanu najavljivali u pet emisija. Sve su u danu nestale. A onda i sve druge stanice. A onda i TV emisije. A onda i rubrike o kulturi.

Ipak, slušalačka publika raste, koncerti predstavnika amerikane su sve posećeniji: da li je to odraz prezasićenja opšteprisutnim ili su u pitanju neki novi klinci, možda, pametniji od nas?

Srećom, tu je internet, pa možeš sam da kreiraš svoj program. Ja nekako verujem da je to drugo. Uvek dajem kao primer Gornji Milanovac, odakle sam ja. Prvi put smo gostovanje Stray Dogga sami organizovali. Baš u okviru jedne od Americana Night turneja, za vreme kojih smo posetili dvadeset gradova u Srbiji. Mislila sam da su ljudi došli u tolikom broju zbog mene. Sledeći put su klinci iz Gimnazije izrazili želju da organizuju gostovanje i sami nas kontaktirali. Jednom sam u lokalu slušala neki cover bend i krenula je pesma Almost sa prvog albuma Stray Dogga. Milanovac je uvek bio alternativniji grad, ali ovi klinci su prevazišli i moja očekivanja.  🙂

Nedavno si se vratila iz Vijetnama. O putovanju si ispisala sjajan tekst. Da li je lakše organizovati učenike ili muzičare?

Ja obično tvrdim da ništa i nikoga nije teže organizovati nego muzičare. 🙂 A posebno ne decu u socijalističkom sistemu kakav je u Vijetnamu. Zahvaljujući asistenkinjama koje su mi pomagale, iako nikada nisam znala čime toliko zaplaše decu, nisam imala nikakvih problema sa organizovanjem časa. Sa muzičarima, hm, ja to radim ovako: svaku tonsku probu, intervju ili gostovanje zakažem bar pola sata ranije. Stvar je organizovana kada shvatiš da ti moraš da se prilagodiš njima, ne oni tebi. Nikako drugačije.

I za kraj, reci nam zašto si ti crna ovca?

Bele ovce su tako passé.

Razgovarala: Tijana Banović