01 jun Crna ovca nedelje: Nikola Rudić

Nikola Rudić je diplomirao na Akademiji umetnosti, odsek fotografija, u klasi profesora Milana Aleksića. Kvalitetna fotografija je njegov posao, ali i velika ljubav.

Da li pamtiš svoj prvi aparat i ko te je uveo u svet fotografisanja?

Mislim da je moj deda glavni krivac. On je bio vojno lice i mnogo je voleo fotografiju. Nažalost, umro je pre nego sto sam se rodio. Moji roditelji sačuvali su njegov fotoaparat Praktiku, koji me je od malena intrigirao i jos uvek ga imam. Prvi aparat, koji sam kupio je bio Canon A1, definitivno, aparat sa najlepšim zvukom okidača. Ali moram spomenuti Rolleiflex, fotografisanje sa njim je posebno iskustvo. Pre nekoliko godina sam bio u Tunisu i tokom jednog izleta posetili smo Saharu, svaki put kad bi se zaustavili u pustinji nameštao sam stativ, Rolleiflex, svetlomer i fotografisao. Taj proces prilično traje, ali meni to nije predstavljalo problem. Mislim da sam više nervirao ostale dok su me čekali, ali ja sam prilično uživao u tome, mislim na fotografisanje.

Završio si Akademiju umetnosti u Beogradu. Koliko je obrazovanje bilo važno za tvoju dalju karijeru?

Obrazovanje je uvek bitno, naravno, ali ne završava se sve na obrazovanju, fotografija se voli i uči čitav život. Uvek postoji prostor za usavršavanje. Mnogo puta mi se desi da naučim nešto novo i onda se nerviram što to nisam znao ranije, jer sam neke stvari mogao da uradim bolje i jednostavnije. Obrazovanje u fotografiji mi je pružilo širu sliku i dijapazon oblasti u kojima radim. Istorija fotografije je mnogo zanimljiva i uživao sam na tim predavanjima.Postoje poslovi za koje mi je jako korisno znanje sa akademije, poput fotografisanja arhitekture ili fotografisanja muzejskih predmeta. Za fotografisanje događaja, poput venčanja, potrebna je praksa.

Većina mladih odustaje od usavršavanja u domenu profesionalne fotografije zbog nedostatka novca ili straha da će im kasnije faklutet pružiti opciju fotografisanja po svadbama. Kako si ti prevazišao ovaj strah?

Usavršavanje ne mora nužno biti kroz Akademiju, postoji mnogo tutorijala kako se neke stvari mogu fotografisati. Mnogi od tih tutorijala se mogu naći besplatno na internetu. Na kraju, ipak se samo gleda kakva je fotografija, a ne diploma. Obrazovanje je tu da olakša stvar.

Situacija sa wedding fotografijom, koristim namerno engleski izraz, jer sama reč “svadba” mnoge asocira na nekadašnja iskustva sa takvim tipom fotografije u Srbiji, je drastično drugačija nego pre par godina. Kvalitet fotografija, kao i sami ljudi koji se bave tim tipom fotografije su na daleko višem nivou nego ranije. Počevši od mladih parova koji žele visok kvalitet fotografije i definitivno žele da utroše i vreme i novac za to, do fotografa koji to ostvaruju. Moj stav je da ne treba biti gadljiv na posao, ako je isti pristojan i fino plaćen. Znam mnoge  foto-reportere koji rade za ne tako ogroman novac u dnevnoj štampi, upravo iz razloga sto ih je sramota da rade svadbe.

Meni je na početku teško padalo fotografisanje venčanja, znao sam da je to tim ljudima koji su me angažovali jedan od najbitnih dana u životu, ali bio sam mlađi i nisam to osećao, prosto sam radio posao. U međuvremenu mi se rodilo dvoje dece i počeo sam da osećam šta ljudima znači taj dan. Počeo sam da obraćam pažnju na mnogo detalja i da vodim računa da zabelžim njihove emocije na fotografijama, a sa druge strane da budem neprimentan i da ni na koji način ne narušavam njihov dan.

Sarađivao si sa dosta kompanija. Koji projekat bi izdvojio kao najinteresantniji?

Definitivno najviše volim da radim sa Coca Cola-om. Ljudi koji tamo rade su sjajni, i pravo je zadovoljstvo raditi sa njima, sa razlogom su najpoželjni poslodavac, čini mi se treću ili četvrtu godinu za redom. Takođe, izdvojio bih i ConsulTeam, imaju neverovatno kreativne team building-e, uvek je drugračije, samim tim i jako zanimljivo, doduše team building koji su organizovali na Fruskoj gori za Heineken i tih 10km sto sam pretrčao po Fruskoj gori im nikada neću zaboraviti J

Ana i Mladen iz Noći Muzeja su sjajni ljudi, uživao sam da fotografisem “Noć muzeja”  nekoliko godina za njih. Imao sam jako lepu saradnju i sa Fudbalskim Savezom i sa FK Crvena Zvezda, jos uvek se sećam nekih utakmica koje sam fotografisao. Nikako ne smem da zaboravim Oivivio i Danila koji je najbolji event organizator koje sam upoznao, Coffee fest i Edu Fair su u njihovoj realizaciji, gde sam radio kao oficijalni fotograf. Takođe, odlicnu saradnju imam i sa V+O Communications.

Moje iskustvo sa velikim kompanijama se zasniva na iskustvu i saradnji sa ljudima koji rade u tim kompanijama i do sada sam imao samo pozitivna iskustva. Uglavnom su svi jako kreativni, ambiciozni, otvoreni su za predloge.

Reci nam nešto više o svojoj saradnji sa Belim dvorom.

Radio sam skoro dve godine na Dvoru, kao lični fotograf porodice Karadjorđević. Sećam se mnogo putovanja, pošto Princ i Princeza često putuju po Srbiji, posećuju najugrožnije i pomažu im. Imam jako lepe uspomene sa Dvora, iako je bilo mnogo posla. Imao sam njihovo poverenje i prilično odrešene ruke sto se tiče fotografisanja. Naknadno, sledila je monografija  “Kraljevski kompleks na Dedinju”, koja sadrži puno mojih fotografija, zbog čega sam posebno ponosan.

Koja vrsta fotografije te najviše inspiriše?

Fotografisanje arhitekture me najvise inspiriše, u isto vreme i opušta. Naučio sam da radim u stresnim situacijama i kratkim rokovima, ali kad se fotografiše nešto gde nema ljudi, atmosfera je mnogo opuštenija.

Šta je važnije za kvalitetnu fotografiju- znanje ili skupa oprema?

Necu reći nista novo ovde, kombinacija oba je najbolja, ali više znači znanje od skupe opreme. Za skuplje i kvalitetnije projekte je neophodna dobra oprema, ali opet nema neke koristi, ako ne stoji neko iskustvo iza toga.  Znam mnoge koji su na početku fotografske karijere kupili papreno skupu opremu, pa nisu umeli da iskrosite njen potencijal. Nije svaki aparat isti, kao ni objektiv, potrebno je izvesno navikavanje na svaki komad opreme koji se uzme. Moj savet svakome ko ulazi u fotografske vode je da uzme prosečan aparat i da uči na njemu, kako se bude povećavao posao uvek može da se uzme bolja oprema. Objektiv je bitniji od aparata. Dobar objektiv sa prosečnim aparatom može dati odlične rezultate. Opet, ne treba Hasselblad za fotografisanje event fotografije, odnsno treba uvek biti racionalan.

Na koji uspeh u karijeri si posebno ponosan?

Za sada sam najponosniji na monografiju “Kraljevski kompleks na Dedinju”. To je projekat na kome sam dugo radio i uložio mnogo truda. Mislim da se isplatilo.

Sa kim bi voleo da sarađuješ?

Kandida Hofer i Eni Libovic.

Na čemu trenutno radiš i kakvi su tvoji dalji planovi?

Trenutno je sezona venčanja, planovi su da preživim do sledećeg posta, da bih se naspavao.

Novi sajt je u izradi, tako da portfolio možete trenutno videti na: Nikola Rudić Photography

Zašto si ti crna ovca?

Kad radiš fotografisanje sa ljudima, ne prodaješ samo fotografiju, već i iskustvo koje ti isti ljudi daruju. Na snimanjima insistiram da bude pozitivna atmosfera, da ljudima u svakom trenutku bude prijatno što su tu. Uvek sam prijateljski nastrojen.

Uvek idem spreman na snimanja i istražujem šta je trenutno najbolje za klijenta. Radujem se svakom projektu, i ulažem celog sebe.

Razgovarala: Tijana Banović