25 maj Crna ovca nedelje: Mina Pavlović

Mina Pavlović je mlada ilustratorka i tattoo umetnica, koja je ujedno  i diplomirani psiholog. Na njene radove sam naišao na internetu, dopali su mi se i brzo su ostavili jak utisak na mene. Kasnije sam je upoznao na jednoj svirci i nakon kraćeg razgovora video da iza zanimljivih radova stoji i zanimljiva osoba.

Šta je to sto te inspiriše i šta ti predstavlja najveće zadovoljstvo u radu?

Često se držim odgovora da je to – sve. I čini mi se da je to najiskreniji i najsmisleniji odgovor sa moje strane. Zaista, sve… Stvari koje i koje vidim i koje ne vidim, ljudi koji me okružuju, ljudi koje ne poznajem, ljudi koji mi nedostaju.  Sve što razumem a još više sve ono što ne razumem.

A što se tiče najvećeg zadovoljstva u radu, opet moram dati nešto neodređeniji odgovor… Iskreno, ja sam toliko srećna što se bavim ovim čime se bavim i toliko sam zaljubljena u svaki sekund svog života od kada je cela priča sa crtanjem i tetoviranjem počela, da mi se čini jako teško da nešto od toga odvojim i naglasim.

Možeš li nam reći  nešto više  tvom neobičnom i na ovim prostorima retkom stilu ilustracije i tattoo dizajna ?

Dakle, ja se pretežno bavim tzv. dotwork stilom… Kao što se po nazivu može pretpostaviti, ono što ga karakteriše jeste senčenje koje se kompletno sastoji iz tačkica, dosta dosta tačkica. Ja sam ga naišla na njega još ranije, dok sam razgledala tetovaže po internetu i oduševila se. Zahteva nešto više vremena ali ima taj specifičan efekat koji ja jako volim.  Sam stil je nešto popularniji među tattoo majstorima u poslednjih nekoliko godina, i zaista se može naići na određen broj izvanrednih umetnika koji se bave dotwork-om i kojima se ja itekako divim.

Pored dotwork-a, da li planiraš učenje novih stilova kao i ubacivanja boja u radove?

Da, to svakako… Ne želim da se zadržim u okvirima samo jednog stila, već bih volela da znam više različitih i svakako bih volela da ubacim boju u radove. U poslednje vreme radim na tome da se oslobodim sa bojama i da unosim neke novine u svoje radove. Ta moja želja će se svakako svesti na određen broj stilova koji su meni samoj privlačni i koji mi budu bliski, nikako na sve postojeće. Dotwork mi je zaista najdraži, ali ne bih volela da se držim samo jedne stvari, nekako mi je najlogičnije da se uvek ide korak dalje. Nekako mi ima smisla ta ideja da što više stilova budem naučila imaću veću slobodu u radu i više načina da ilustrujem ono što želim i ono što mi se bude oslikavalo u glavi.

Česte teme tvojih radova su smrt, tekstovi pesama, citati iz filmova i popularna kultura. To je nešto što je dosta povezano sa tobom lično ili jednostavno odatle izvlačiš ideje za radove?

Volim da se ”igram” sa smrću kada crtam, to mi je jako zanimljivo i baš kao što si ti rekao, ne prikazujem je na negativan način. Verujem da stoji to da ukoliko se plašiš smrti, onda ne možeš da se posvetiš životu onakvom kakav jeste, ne možeš da se posvetiš sebi, već sve doživljavaš kratko i nepošteno. Kada se jednom prihvate neizbežnosti, dosta stvari se promeni. Gubitak jedne bliske osobe je celu tu priču učinio dosta ličnijom i tako meni bližom, verovatno se zato najviše krećem u tim istim okvirima. U suštini, ja koristim standardne motive koji asociraju na smrt, ali se trudim da ih interpretiram i kombinujem na onaj način koji se meni čini smislen. Ne znam koliko u tome uspevam za sada, ali je to svakako neki cilj koji se krije iza svega što radim.

Što se tiče tekstova pesama, filmskih citata i popularne kulture… Da, to je svakako povezano samnom lično. Jako volim muziku, knjige i filmove i nekako sam uz sve to odrasla i za mene je to neizbežni deo onoga što jesam … Nekada mi se čini da sam čist koktel stvari koje sam videla i koje sam pročitala, ali to mi se nekako ne čini pogrešno… Ljudi vole one stvari koje im se čine bliske, sa kojima se mogu identifikovati, pa verujem da je isti proces u osnovi i mog vezivanja za plodove tuđeg stvaralaštva. Za mene je čitava poenta umetnosti da te pomeri, da ti zaustavi dah makar na sekund, da te natera da se zamisliš i da želiš nešto kod sebe bolje da razumeš ili pak promeniš… Kraće rečeno, da probudi čoveka u čoveku. Svaka pesma, citat, slika, crtež, fotografija i sl. tome, koja je u mom stomaku razbudila leptiriće, nekako je ostala uz mene i imala uticaj na način na koji razmišljam i na koji delam i ja to ne krijem…  Ja sam pustila da me svako iskustvo na neki način dodatno stvori i zato verovatno i ubacujem te neke momente u svoje radove. To su stvari koje su deo mog života i onda su logično našle put da se isprepleću sa onim što radim.

Tvoj interesantan imidž je na neki način povezan  sa radovima.  Da li uskoro možemo očekivati tvoj iskorak ka modnom svetu?

Ono što je svakako blisko između mog izgleda i mojih radova jeste ta crna boja. Neću lagati, istina je da posvećujem svom izgledu određeno vreme, neću se praviti da mi nije stalo… Mnogima je stalo i ja sam među njima. Bitno mi je da izgledam onako kako se meni dopada i onako kako sebi imam smisla kad se pogledam u ogledalu i u skladu sa stvarima koje volim, jer mi se čini da je to još jedan od aspekata iskrenog odnosa prema sebi… I kao klinka sam imala tu tendenciju da izražavam nešto svoje kroz stil i to i dalje stoji i naprosto tako funkcionišem… Volim da prilagodim svoj izgled onome što jesam i ne vidim ništa loše u tome. Samim tim da uvek podržavam izražavanje sebe i kroz svoj stil, taj svet mode mi jeste privlačan godinama unazad… Volela bih da zakoračim u to jednog dana, zašto da ne, ali ne mogu reći da će to biti uskoro – naprosto, moj potpuni fokus jeste sada na tetoviranju i njemu sam potpuno posvećena.  Tek kada jednog dana postanem nešto sigurnija i budem napredovala u tetoviranju, počeću da odvajam vreme za druge stvari i planove, jer radije bih da idem korak po korak nego da ulećem u previše stvari polovično.

Umetnost je danas marginalizovana i zapostavljena. Da li misliš da je umetnost u Srbiji  dovoljno snažna da bude primećena, da iznese određene poruke?

U suštini, umetnost ne spada u one najuže egzistencijalne potrebe i onda je jako teško posvetiti joj se ukoliko te najuže egzistencijalne potrebe nisu zadovoljene, što je često slučaj u Srbiji, pa ću na toj činjenici i bazirati svoj odgovor… Umetnost treba da bude ta duhovna i estetska hrana, i biće u drugom planu dokle god ljudi teško stižu do hranu u onom primarnom smislu… Na nekom drugom planu, mislim da budžet za samu umetnost u Srbiji maltene i ne postoji, što dodatno sve otežava, ali radije ne bih da ulazim dalje u tu raspravu, jer bi se to pretvorilo u priču o našoj državi kao takvoj i o politici, a ja sam svojevoljno odlučila da se udaljim od tih tema jer sve to čini da se osećam naučeno bespomoćno i dovodi do propalih sastanaka sa živcima.

Ko najviše utiče na tebe, kao uzor a i koga smatraš najvećom podrškom? Nedavno si objavila na društvenim mrežama da si uradila tetovažu na svojoj majci i da joj je to prva tetovaža kao I da si tetovirala sestru.

Uzor mi jesu i uvek će biti tattoo umetnici koji imaju svoj neki stil i koji strastveno su uključeni u svoje stvaralaštvo. Oni koji unose celu svoju ličnost i život u to što rade.

Najveća podrška jeste moja porodica, najpre moja mama i moja sestra… Pre par meseci sam tetovirala svoju mamu, to je njoj bila prva tetovaža, da, a s obzirom na činjenicu da ni ona ni moj otac nisu podnosili tetovaže ranije, taj čin je za mene značio neizmernu podršku i učinio me jako jako srećnom. To je zaista nešto što se ne može uporediti ni sa čim drugim, zaista. Jako je lep i čudan osećaj kada smo sve tri zajedno a ja uglom oka zapazim na njima nešto što sam ja sama istetovirala. Ne umem da verbalizujem tu mešavinu sreće i zbunjenosti i zahvalnosti i ne znam ni sama čega sve još.

Pored mame i sestre tu je još nekoliko jako bliskih osoba koji me podržavaju od samog početka i nekako su sa mnom ispratili celu tu priču oko tetoviranja, koja je započeta tek pre nekoliko meseci.  To su osobe koje meni jako znače, pogotovo što sam ja ušla u priču vezano za ilustracije i tetoviranje manje-više naprasno… Mnogima je bilo neverovatno to da ja kao neko ko je bio jako dobar student psihologije i završio studije u roku sa dobrim prosekom, sa dobrom radnom biografijom odjednom odlucio da okrene ledja svemu tome i krene sa necim potpuno drugacijim, tako da osobe koje su vec tada bile otvorene za ono sto ja zelim da uradim i koje su me podrzale, zaista imaju posebno mesto u mom zivotu.

Takođe, jako je bitna i ta podrška kolega iz studija, a naprosto moram posebno da pomenem i jednog i prijatelja i kolegu Fetija, koji mi je zaista u mnogo čemu pomogao i podržao me vezano i za tehnički deo kao i za moje samopouzdanje i napredovanje u poslu.

Izvinjavam se ako ovo podseća  na one govore poznatih ličnosti kada dobijaju Oskara i sl., ali tako je kako je…  Svakome je podrška bitna, ma koliko mi nekada bili ubeđeni da nam niko nije potreban i da sve možemo sami.

Kako ti je bilo kada si počinjala I koji bi savet dala nekome ko bi želeo da se bavi ilustracijom, crtanjem ili bilo kojom drugom umetnošću? Da li su godine bitne?

Iskreno, meni je bilo predivno. Nijednog trenutka nisam osećala bilo kakvu težinu ili poteškoću, jer je odjednom sve imalo smisla i činilo me srećnom i dalje je tako… Tehnički nije bilo lako, jer nisam crtala godinama pre toga pa mi je trebalo vremena da uđem u sve to opet, ali takve teškoće ni sada ne vidim kao problem već ih samo pretvaram u motivaciju i kada nešto ide teško ja samo više radim na tome… Što se tiče saveta – crtajte kada god, gde god! Uvek treba imati kod sebe papir i olovku i nikako ne pustiti bilo kakvu misao da pobegne.  Crtati što više i ako u startu neko ne nađe svoj stil da ne odustaje, jer će se to već iskristalisati vremenom. Ali poenta svega je zaista samo trud i rad, ma koliko to otrcano zvučalo, to je najbitnije, sve ostalo dođe na svoje vremenom.

A godine? Godine nisu uopšte bitan faktor. Ako nađete nešto što vas čini srećnim, držite to i ne dajte. Sreća i uživanje u radu su za sve uzraste, koliko je meni poznato.

Pomenuli smo muziku, filmove… Šta ovih dana Mina Pavlović  čita, sluša i gleda? Da li imaš preporuke za naše čitaoce?

Trenutno sam najgora osoba za davanje preporuka jer moram da priznam jednu stvar na koju nisam ponosna – poslednji 6 meseci, koliko tetoviram, skoro uopšte nisam ni čitala knjige ni gledala filmove, već sam samo crtala. Nisam ponosna ali već  osećam potrebu da se vratim tim stvarima, to je nešto što volim i što me hrani i nešto za šta se mora naći vreme.

Bez obzira na to, svakako imam neke preporuke… Što se tiče filmova, preporučujem recimo –  The Red Shoes; Kes; Metropolis; Paris, Texas; Persepolis;  Veronika Voss; Čudo u Milanu; Who’s Afraid of Virginia Woolf, sve od Marks braće i Pajtonovaca, skoro sve filmove iz perioda Zlatnog Holivuda, sve filmove režisera poput Kim Ki-Duk, Wong Kar-wai, Bergmaa… A knjige… Pisci poput Crnjanskog, Kjerkegora, Kafke, Sartra, Kamija, Žan Ženea, Silvije Plat, Tomas Mana i slično – to je uvek dobar izbor.

A sa muzikom je sasvim druga priča… Ja ne mogu da funkcionišem u tišini, ne mogu da zamislim da crtam bez muzike u pozadini, tako da ona nije nimalo zapostavljena u poslednje vreme i tu se uglavnom smenjuju neki punk,  ska i psychobilly izvodjaci, mada je za samo tetoviranje, moram priznati, hard core najbolji izbor, makar u mom slucaju.

U skladu sa nazivom portala, ovo je pitanje za svakog koga predstavljamo – Zašto si ti crna ovca?

Možda zato što bele ovce u suštini ne postoje, a meni nije stalo da ubeđujem sebe u suprotno.

Razgovarao: Darko Janković