13 feb Buđenje

Neko mi je skoro rekao da mi je poslednji tekst odličan, ali ljutit. Taj isti neko mi je od nedavno drag, i pošto šmo zašli u neku diskusiju, dotakli smo se teme ljubavi. Kaže kako je njegova simpatija odrasla žena, mada mu na prvi pogled to nije delovalo tako. Kažem da je moja, ne znam više šta, odrasla osoba i da ima svoje odrasle probleme i da je bila dovoljno slaba, da dozvoli da je ti isti, odrasli problemi, pokore. Kaže kako mu to poznato zvuči. Kažem kako je bilo super, al je ostalo u prošlom vremenu. Ostalo. Opet prošlo vreme. Kažem još i da zato, u prezentu, boli. Da je to valjda ta ljutitost, a opet, bežanje u neku drugu temu. Kaže kako bežanje od sebe uglavnom nije rešenje. Kažem kako sam saglasna, mada je sve već rečeno. Njemu. Da nije fer da ga provlačim kroz svoje redove. Kaže kako je tako najbolje, mada nekad, kad se izvrištiš, da to svi čuju, budeš lakši, makar deset kila. Kažem da mi je to mnogo, al pet bi mi bilo taman. Kaže kako sam neozbiljna. Kažem kako je u pravu Sanja, život nešto mnogo teži da bude ozbiljan – mene to nervira, pa mu se neretko iskezim u facu. Način da preživim, šta li! Kaže da prekinem da tripujem da sam Amelie, da previše obraćam pažnju na druge i njihova osećanja, da treba ponekad da zastanem i zapitam se ko će mene učiniti srećnom, ako ja samu sebe stavljam u drugi plan. Amelie, takva, kakva jeste, živi samo na filmu. Da su me zavele boje, i muzika, da je zaista mala verovatnoća da će neko, ko sebe ne zna usrećiti, umeti da usreći nekog drugog. Da je onaj mladić, koji je pre nekog vremena na mreži pričao tu priču, koja je mene toliko pogodila, bio prilično u pravu. Da stanem i razmislim zašto me je toliko pogodilo njegovo tumačenje.

Šamar. Pa još jedan.

Ko smo mi zapravo? Zašto smo tu gde jesmo i zašto smo nesrećni, ako smo već tu, gde jesmo? Zašto ne shvatimo konačno da je život jedna dečja igra, Lego kockice, na primer, pa ti praviš kuću, a uvek nekako postoji verovatnoća da će neki poznati ili nepoznati klinac, ničim izazvan, doći i pomeriti neku kockicu? Možda će to uzdrmati tvoju kuću, možda će, pak, ostati čvrsta, na svojim temeljima, sve zavisi koliko je tom nekom klincu bila namera da tu on nešto poremeti i koliko je tebi bitno da je čuvaš. Moguće da je slučajno zakačio rukavom, dok je prolazio, neku kockicu, izvinio se i vratio je na staro mesto. Moguće da nema nameru da je sam vrati, nego čeka da to ti uradiš. Moguće da je njegova misija baš ta, da ti uzdrama kuću? A možda samo previše razmišljaš zašto je on tu došao i sa kojim ciljem. Moguće da je naše samo da čuvamo kuću. Gradimo je za svoju Lego porodicu – to je naš cilj. Imaš cilj, tvoje je da ga pratiš. Lego porodicu nešto neće naročito interesovati što je tebi neki klinac pomerio ciglu. Ona će znati samo to – nemam gde da spavam i jedem, a obećao si! I dok ti razmišljaš šta je klinac i zašto uradio, dok se lomiš da mu objasniš da to nije lepo, dok porodici objašnjavaš da se strpe, ipak, nije fer ne objasniti detetu zašto taj postupak nije na mestu, vreme prolazi, ona se smrzava i čeka kada ćeš ti konačno skontati da imaš jedan život i jedan cilj i da si poslat na zemlju da slediš taj cilj, ne da se praviš pametan i trošiš energiju na nekog tamo klinca.

Ako me pitaš da l se osećam deset kila lakše, kažem ti da sam skoro slušala lika, koji je pričao o disanju, i kako i zašto kad smo tužni plitko dišemo. A kada smo srećni? – zapitala sam se. Tada ne razmišljamo – došla sam do odgovora. E, pa, hajde da malo ne razmišljamo o disanju. Da usrećimo druge, tek pošto smo sami srećni, nikako obrnuto. Da malo čuvamo svoje guzice, s oproštenjem. I brinemo o svojoj Lego porodici. Da češće zovemo svoje bake i deke, jer jedino u tom slučaju ima smisla pomoći tuđoj baki, sa korpom za pijac. Da češće zasmejavamo svoje drage ljude, a ređe da se trudimo da lepu energiju trošimo na neznance sa mreže. Da pre nego što pomognemo strancu, porazmislimo jesmo li u međuvremenu postali stranci sa ljudima koje volimo i da li je možda njima potrebna pomoć. „I sve je lepše kada za promenu zagrliš sebe i nastaviš da daješ se ceo onima koji cene“, kaže Marčelo. Zarobljenik, sopstveni, neće spasiti svet, dodajem.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: weheartit.com