08 okt Borba sa ludilom

Ne, nisam poludela kada sam videla koliko nepravde doživljavamo svakog dana. Samo sam sela mirno sa svojom šarenom šoljom za kafu i prihvatila gorku svakodnevicu. Nisam poludela kada sma čula da je Sanja diplomirala pre mene. Svi znamo kako. Niti kada je devojka koja se nije pojavljivala na faksu bez trunke elokvencije, dobila posao u renomiranom hotelu za koji sam i ja konkurisala. Svi znamo kako. Ne gubim razum kada dobar frajer prođe svojim skupim automobilom kroz grad koji mu je tata kupio, ili baba zaradila. Moj dečko vozi reno 4 koji ja obožavam. Nisam poludela ni kada su mu ukrali telefon, a policija saznala ko i kada, i ništa preduzela povodom toga. I to znamo kako i zašto. Očekivano za zemlju i sistem u kom živimo.

Ne poludim ni kada vidim i čujem primitivne voditeljke u još oskudnijim haljinama u jutarnjem programu. Kako pričaju o čivavama estradnih umetnica i smeštaju ih na kanabe u studiju. Samo isključim televizor, jer od gluposti ne mogu pobeći ni da promenim kanal. Ni od loših vesti i crnila. Ne poludim kada potom sednem u međugradski i odem na posao. Svaki dan je isti svima koji putuju sa mnom, ne samo meni. I onom jadnom vozaču koji mora sve nas da gleda i koji jedan isti put prelazi svakog jutra. Više puta. Jedan put.

Ne poludim ni kada sednem za svoj sto u kancelariji. Bar ne radim u kiosku. Moram da budem srećna jer radim, za razliku od blizu milion mladih ljudi koji se vode kao nezaposleni. Ne mogu da se žalim da sam pod stresom 10 od 8 radnih sati kad bih pod stresom bila i kući jer nisam pod stresom na poslu. Samo skuvam kafu, ispijem iz doduše nešto dosadnije, elegantne šolje i krenem u nove radne pobede. Tako se kaže kod nas. Ne poludim kada radim nešto što ne volim, jer znam da za ono što volim nekad nema dovoljno mesta, trudim se da zavlim to što radim. Da pronađem svetliju stranu u svom poslu, poput toga da svakog dana komuniciram sa novim ljudima, strancima, koji žive na nekim boljim mestima i mnogo zanimljivije živote…

Nisam poludela kada sam imala prvi konflikt sa šeficom i nisam ni pokušavala da je ubedim da sam ja u pravu. Nekada svoje pravo treba da zadržite za sebe. Ipak je ono vaše. Protiv nekih jednostavno ne možete, i verujte mi da je tako bolje. Naučila sam da ćutim i prećutim. Izbrojim do deset. Inače bih odavno dala otkaz. A tako je svima i svuda danas. Ne možemo ipak sebi dati za pravo da dajemo otkaze. Čak ni onda kada smo potpuno u pravu. Jer oni to i žele. Da nas slome. Shvatila sam da je bolje da budeš ravnodušan i da te boli uvo. TO najviše boli drugu stranu. Kada ti je svejedno i kada se ne trudiš.

Da sam poludela svaki put kada me nešto žacne, odavno bih bila u ludnici, sa rukama skrštenim oko tela. Mada su mi i sada figurativno skrštene, ne bih volela baš tu sudbinu. Shvatila sam da biti odrasla osoba znači nositi čvrstu torbu i papire u njoj, možda i činijicu sa obrokom, svakog dana, umesto knjiga, naočara za sunce i slatkiša. U nedogled. Da su vikendi za pravi život, iz kog se teško vratimo u realnost. Kao da živimo dva života. Da je sreća ustvari kada petkom izujem cipele što odjekuju ulicom i obujem svoje mekane cvetne papuče. Pa sednem ispred tastature sa šoljom kafe. Kada sitnice premestim iz tvrde torbe u ranac i sednem na bajs. A ipak imam koji dinar u novčaniku. Iz onog paralelnog života.

Nepravdu na svetskom nivou ne možeš ispraviti sam. Ne može se protiv celog sveta. Svi se opiremo, a ustvari svi želimo da budemo deo njega i da se uklopimo. Ipak, treba da budemo sami, svoji bez obzira na ono šta nam se nameće. Zato najviše poludim kada nemam vremena da napišem koju stranicu a imam inspiraciju. To je jedino što me na poslu izludi. Ubeđena sam bila da se toga nikad neću odreći i da nikad to neću dozvoliti. Svakodnevica me je odvukla u suprotno. Ne mogu da se ne zapitam koliko rečenica napišem kroz mejlove, a da u njima nema ni mrve mene. I ne znam kako tolike reči mogu da šaljem u vetar. E, to me stvarno izludi.

Poludim i kada mi neko kaže da ne mogu živeti od toga što volim. Jer ja od pisanja živim. Ovaj trenutak ovde i sada, ispred belog papira na ekranu, kao na stolu ili krevetu nekada, je ono od čega ja lično živim. To je moja hrana. Sada me baš briga za Sanju ili onu ćurku u Metropolu, za šeficu ili vozača autobusa. Briga me za kancelariju u ponedeljak, i niske štikle u hodniku. Briga me za tvrdu torbu, papire, mejlove, medije pune kiča i ekstravagancije. Imam moju šarenu šolju i beo papir. Živeo petak uveče iznad svih ponedeljaka koji slede!

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: favim.com