24 apr Baklava spoticanja

Već šest godina pišem dnevnik. Nikako da naučim. Ta višetomna knjiga sušte filozofije stekla je za to vreme i svoje stalne čitaoce. Ne žalim se, da se razumemo. Sama sam kriva za to. Zaboravim ga na trosedu u dnevnom boravku. A oduže se reklame između Sulejmana Veličanstvenog i Sile. Majka ubije vreme, a istovremeno pohvata propuštene epizode iz mog života. I, ako je poprilično dramatično to što pročita, spremi mi baklave.

Najčudnije je to što ja ne volim baklave. Razumite odmah da je pojam čudnog od postojanja tog hudog dnevnika izgubio na značenju u našoj kući. Pa su nam postale čudne te mamine baklave. Jer njih, ustvari, niko i ne voli. Osim Sulejmana.

Sedimo tako i gledamo u one baklave. Ne gledamo jedna u drugu. Da se ne odamo. Mama da je čitala, a ja da znam da je čitala.

No, čini mi se da ovaj mamin i moj performans nad baklavama najviše smeta Ivani. Ona tada shvata da nema čime da me ucenjuje. Onaj nekadašnji kec iz rukava premetnuo se sada u baklavu u ustima. A da ne spominjem u šta se ta baklava dalje premeće na njenim butinama. Ugojila se šest kilograma. I za to krivi moj dnevnik.

Razmišljala sam da, zarad mira u kući, opletem sledeći put i po tim pustim baklavama. Samo, bojim se da bi to moglo da izazove kontraefekat. Mamin bi tako izlet s baklavama mogao da preraste u pravo petstogodišnje putešastvije u svet mantija i kebaba.

Tako sam došla na sledeću ideju. Šta ako bih počela da pišem vama? Plašim se da je dnevnička ‘ti’ forma postala premala da primi sve glasove koji su se razvili tokom godina. Ali, neka to bude naša baklava. Važi?

Autorka: Sandra Maksimović

Fotografije: pinterest.com