03 apr Askina

Bela je već danima bila tužna zbog raskida s dečkom. Naravno, Bela, po svojoj prirodi, nije bila osoba koja bi išta rekla. Bela je bila… pa, Bela. Uvek nasmejana i pozitivna.

Ali, Bela se vratila čitanju ovih dana. I to ne bilo kakvom čitanju – Bela se vratila čitanju Harija Potera. Za četiri dana je slistila tri knjige. Osim manjih distrakcija prva dva dana, u proseku je čitala jednu dnevno. Ma, nisi mogao da je odvojiš od knjiga. Osim kada je radila.

Njeni su špartali kroz prostorije u kući, a ona se nije ni pomerala. Verovatno bi i pomislili da je neki kip da se nije primećivala razlika u broju stranica sa leve i sa desne strane otvorene knjige. Kad bi neko i ušao u sobu da je nešto upita, samo je pokazivala obeleživač na kome je pisalo velikim slovima: „Ne uznemiravaj! Čitam Harija Potera!“

Te poslednje, četvrte, večeri, tačno u dvadeset i devet minuta iza ponoći, stigla mi je slika sa četvrtom knjigom iz serijala i kezom od uveta do uveta. Znala sam da je ponovo srećna. U poruci je pisalo: „Ne treba ti dečko da bi bila srećna, Aska!“

Dok sam se mrštila na polupraznu stranicu teksta koji sam morala da završim i gledala u njeno nasmejano lice, shvatila sam: „Ne treba ti dečko da bi bila srećna, Aska!“

Shvatila sam: ona se vratila sebi. I dok sam s lakoćom privodila tekst kraju, zevajući, bacila sam još jedan pogled na taj kez i, tiho se nasmejavši da ne probudim decu, kao i mnogo puta pre toga prošaputala sam u vetar: „Bićeš ti dobro, Bela.“ I znala sam ih je vetar odneo do njenog polu-usnulog uha.

Autorka: Anđelija Anđelić