18 jan Ašenbah je umro u svom stomaku

Čuo je dva talasa kako vode ljubav i momentalno se uspravio. Užurbano se odvojio od peskovitog tla i okrenuo prema moru. Njegove teget iznutrice meškoljile su se poput štenca ispod pokrivača. Na njegovom ostrvu nema vetra. Talase pokreću isključivo misli iz praistorije. Te vodene nemani narastaju kao kvasac, čak i dok spava, i odnose svaku autonomiju koju je ostrvce ikada uspelo da stekne ispod crvene glazure mladićevih stopala. Rodio se i odrastao na ostrvu divljih mačaka. Ti crni predatori su njegove sluge. Sluge pod okriljem ustaljenih principa. On nikada nije shvatio da je priča o dečaku u džungli zapravo priča o odlasku i siromaštvu kraljeva inteligencije. Da će ga mačke pojesti prvi put kada načini pokret isuviše nagao da uznemiri njihove instinkte. Da je neposredno nakon rođenja otpuzao do mora u kom se davio. Davio poput delfina, poput sisara koji se kroz vodenu utrobu kreće elegantnije od balerine, ali koji zna da će u određenom trenutku umreti ako ne ispliva. Uvek se vraćao istoj obali. Čak mu je i susret s najvećim strahom primamljiviji od konstantnog života među mačkama. Među mačkama koje štite njegovo ostrvo. Ostrvo palmi iz čijih sivih grana izrasta paučina. Ostrvo uočljivije od Afrike na karti. Ostrvo koje su svi videli, ali niko nije uočio. Mrtvi vulkani ga okružuju u punom luku. Pitao se zbog čega ima kuću u kojoj ne može da čuje nijedan zvuk osim talasa i mačaka. Njegova psiha je apstraktni koncept realizovan (s)mesom delfina i klavira. Pokreti su mu graciozni nalik liniji iz notne beležnice. U vodi se, još pre njega samog, rodila njegova bol koju će upoznati mnogo godina kasnije i ljudi su to naslutili kao što se može naslutiti gnev psa zaraženog besnilom. U izolaciji, mladićeva biografija u sebi sadrži svaki antički mit. Kada pomeri prst, prostor i vreme se pretvore u džinovsku dirku i stvaraju muziku koja objedinjuje vasionu. Ali mladić je ne čuje. On vidi hipotetičku budućnost uklesanu u nebo od krede. Mučno mu je da piše ikakve zapise. To bi ionako bili spisi mačaka, talasa i kamenja. Umesto toga, živi u vodi. Na kopnu samo spava. Koža mu liči na zgusnutu vanilu zbog smežuranih nerava. Ujutru niko nije uspeo da ga probudi. Mačke su grebale njegove dugačke, mršave noge. Bilo je kasno. Obimna belina mu je pritisla telo tako snažno, da će mu koža zauvek ostati hermetizovana. Mačke su znale da bez njega ispupčenje usred okeanskog organizma gubi i poslednju nadu da ostvari ikakav smisao. Čak i onaj nametnuti, zaokruženi, vakuumirani. Umro je sam. I nikada ga niko nije sahranio. Njegovo telo je i dalje belo i nikada neće satruliti. Prijatelj zna, iako nije video, da se na mestu gde je proveo poslednji čas života, sada nalazi ogroman klavir. I da taj klavir svira ispod vode. I da njegove tonove čuju samo delfini, iako mu se duh posle smrti nije pretvorio u delfina.

Autor: Marko Jović

Fotografija: cameralabs.org