03 sep Antiromansa

Ima taj pokret usana dok govori. Kao da se donja blago trza na trenutke. Klečim između njegovih kolena, on sedi. Samo smo tu, pričamo. Posmatram ga kako naizmenično gleda u prste koje lomi, čašu s viskijem i moje oči koje pomno prate način na koji mi saopštava da je prethodne noći otišao jer sam postavila teško pitanje.

Nesvestan je svojih očiju. Svetlih, prodornih. Ispitivačkih.

Govori o mojima. “Kakve su ti to oči!“

Svesno sam pogrešila. Svesno sam isprovocirala; naciljala u slabu tačku i pogodila centar. Probila sam sopstvenu opnu u kojoj sam stavila embargo na empatiju i izgovorila da nije samo njemu odvratno. Da je i meni. To što smo se sreli negde, u nekom klubu, pijani, opijeni, uvezali se jedno drugom u zenice i anestezirali se seksom. Kaže da je prevazišao to.

“Jesi gledala onaj film Čekaj me, ja sigurno neću doći,“ pita. Potvrdno klimnem glavom. “Još samo nekoliko godina.“

Ono što me je začudilo tada, dok sam polugola ravnodušno posmatrala kako svake nanosekunde postaje sve uznemireniji i kako mu se telo propinje pored mene u mučnom pokušaju da ustukne, pobegne, bilo je to kako sam ćutke i blago samopodrugljivo podnela to.

Udarac u stomak i pregrižen jezik; usna duplja puna krvi; bez glasa. Stojeći. Očekivala sam. Tražila sam. Dezinfikovaću onim njegovim viskijem i leći da spavam. Tek kada ustanem protumačiću sebi njegove aluzije, istovremeno biti kivna i bespomoćna i zapisati negde pozadi u glavi da traži i želi ženu čije ime nosi na ruci, ma koliko da je s njom krvario i umirao, a da dete koje mu je rodila stoji u njegovom mraku poput malog svetionika. Kako da drugačije zaspim. Spraće more sutra solju i krv i otrov s kože.

Govorim mu onu priču o plusevima. Lažu nas da minus i minus daju plus. Dva oštećena nikad ne daju celo. Klima glavom. Na sekundu me lecne misao da bih možda volela da se usprotivio, ali shvatim odmah da bi ga to unizilo, taj davljenički entuzijazam. Ovako veličanstvenije pati.

Ne poznajemo jedno drugo. Ali, na toj ravni prepoznavanja i sudaranja energija dogodio se kolaps onda kada mi je prvi put prošaputao nešto na uho.

Dopada mi se da ga gledam. Ima one vlažne usne, uvek iskrivljene u poluosmeh, čak i kada je ozbiljan. I oči. Oči. “U njima se niko nije lepo proveo. Loš mi je prosek.“

Pokušavam da mu objasnim jednu od svojih bizarnih životnih logika, rastrzana izmedu pijane raspuštenosti i ranjive koketnosti, a znam da mu se racio rastapa u onom kokainu od pre pola sata. Kaže mi da pružim ruku. “Imaš lepe prste.“

Razmišljam o zemljotresu u njegovim rukama. I svojim vlažnim butinama. Legla bih u mleko i umotala se u sopstvenu kosu.

Besna sam tako snažno da mi se čini da će mi glava eksplodirati. Samoprezir mi je oduvek bio blizak koncept.

Kako samo nisam pretpostavila da je osetljiv, kad smo se hiljadu puta prepirali ko je gori i ko je zajebao, ko je prvi počeo i ko će duže izdržati da ne popusti.

“Mislio sam da si posebna.“

Samo mu se otima sa usana.

Pobedila sam.

Pirove li pobede.

Nisam ga videla poslednje večeri.

Nije hteo da me vidi poslednje večeri.

Nisam se čak ni napila te poslednje večeri.

Nisam stigla da mu kažem da… Ne znam. Ne znam ni šta bih mu rekla. Sigurno ne o onom osećaju nemoći koji mi tutnji telom kad sam pored njega, jer osećam njegovu bol kao svoju, toliko da mi kao burgija buši rupu u čeonoj kosti, tu gde je čakra, da mu vidim sve modrice i rane i podlive, a ne mogu im ništa. Isto k’o ni svojim. I sigurno ne o nadrealnom poimanju vremenske linije poznavanja sa njim, jer istovremeno je minut i milenijum. Niti da nas ona priča o tome da oboje kući imamo svoje srećno mesto koje hoćemo nazad, zbog kog se menjamo i patimo i samoprekorevamo, istovremeno veže i razdvaja. Koga zabole za to. Možda bih mu rekla ono što sam poslala porukom. Čuvaj se i možda se opet negde vidimo.

Po odlasku ga vec puštam iz glave u distorziju s kojom se budim, spavam, jedem, dišem godinama. Kao kratkotrajni impuls koji se rastače u čitavo moje biće, menja ga pri potresu, a onda se utapa u njega. Ostaje tu uvek, tih, ćudljiv i neprimetan. Koegzistira s drugim impulsima, u nekom bizarnom ekvilibrijumu. Vraćam se u kolosek, ako sam u njemu ikada i bila.

– Smisli neki bolji kraj. Da ne bude onakav.

– Kakav onakav?

– Pa preko poruka. Smisli nešto bolje.

Kao da kraj uopšte postoji. Nema kraja. To je život, pretpostavljam. Govorim mu to. To se samo desi i postoji, iako nema ni pocetak, ni kraj, iako nije ni trebalo da se dogodi. Samo je tu.

– Kao magija.

– Kao magija.

– Budi dobro.

– Budi dobro.

Autorka: Crvena

Fotografija: tumblr.com