“13”

Обиље кише. Грмљавина. Три човека. Један је стајао испод настрешнице у црном оделу, новим ципелама, меког, чистог лица и сређене косе. Красио га је вештачки осмех који је сјајио при сваком удару грома захваљујући његовим снежно белим зубима. Црне очи су биле безизражајне, празне. Поред њега, у бари је стајао скоро исти човек. Није имао одело, имао је поцепану одећу, лице му је било круто, уморно. Киснуо је, тресао се, било му је хладно. Био је проћелав и сед, снаге за осмех није имао. Није имао чему да се смеје. У црним очима ипак се крила нека снага, нада да ће бити боље. Човек који је стајао испред њих није имао лице, косу, није имао ништа сем ушију и пиштоља који је неодлучно држао у руци. Атмосфера је била мало напета, чинило ми се доста узбудљуво, па сам пришао да видим шта се дешава. Пришавши, осетио сам се као у судници. И један и други покушали су да презентују своју идеологију, да је наметну човеку без лица.

 

– Не можеш тако! – рекао је човек у оделу.
– Не слушај га. – рекао је човек поред њега, помало уплашено.
– Систем ти помаже, више нас је, лакше ти је.
– Али губиш себе, служиш му.
– Па да је његова идеологија добра, и он би добро изгледао.
– Изгледам добро изнутра, док ти изнутра трунеш. Није све у спољашњем изгледу.
– Али ти не показујеш оно добро! Људи вас само избегавају.
– Људи нас не разумеју.
– Није могуће да вас од толико народа нико не може разумети.

 
Пиштољ се полако померао ка јадном човеку. Почео је још више да се тресе. Његови одговори постајали су све несигурнији. Имао је одбојан говор тела, страх у очима. Борио се за живот, али је знао да ће му крај доћи веома брзо. Човек у оделу имао је осмех на лицу који је показивао дозу среће. Знао је да доминира и да ће извући своју главу по ко зна који пут. Није му било жао што је био моћнији од свог противника. Гледао га је као уличног пса, покислог, на ивици живота.
– Не окрећи тај пиштољ ка мени, размисли мало.
– Тако је, само напред.
– Видиш! Он те тера на убиство, испрао ти је мозак! Не чини то, молим те! – дерао се јадник, очи су му биле пуне суза, желео је да живи слободно, као човек.
– И ја сам говорио као што си и ти.
– Послушај мене, могу да ти пружим психички спокој. Видећеш онда да је лоше све што је систем представио, али биће ти драго што га ниси изабрао.
– Али не може тако! Како ћеш да живиш? И ти ми служиш на неки начин. Живиш у мени.

 

13

Јадник, гледао је у цев пиштоља која се налазила тачно испред њега. Срце само што му није искочило из груди, брзо је удисао и издисао, у очима му је био страх. Желео је да живи, да шири свој идеал. Чуо је како се систем тихо, подругљиво смеје, потом, јак удар грома који је осветио све. Видео сам како су капљице крви одлетеле на све стране. Забачене главе, падао је назад споро и држао шаку стегнуту. Пао је, а локва крви почела је да се шири из његове главе, шака је и даље била стегнута, сигурно је отишао на боље место. Човек у оделу задовољно је гледао страшан призор, као да је навикао на то. А човеку без лика испао је пиштољ. Лице је почело да му избија, мирно је стајао. Кад се појавило, било је то моје лице. Погледао је у мртвог човека и пао. Преживели се насмејао, затегао је своју крагну и мирно одшетао.

 

Аутор: Никола Попадић

“Млада црна овца. Јасна израслина ружне машине којом управљају гомила ограничених, црних људи. Ученик средње школе, писац, мислилац.”
Никола Попадић нам је послао свој одломак из роман “Писац у покушају”.

Фотографије: blogspot.com, bfi.org.uk