Zaplitanje jezikom: Vreme je …

29. juna 2017.

Nisam znala da li da ovo pismo počinjem sa dragi, jer posle svega ne znam da li jesi.

Pišem ti, jer verovatno nikad nećemo otići na onu kafu, za koju se više od godinu dana dogovaramo da popijemo. Razumem, odavno jedno drugome nismo na listi prioriteta. Zato smo se i rastali, zar ne? To će biti pitanje na koje možda nikada neću dobiti odgovor. Upravo zbog toga i pišem, jer nikada mi nisi dao priliku da pričam ili pitam. Rastanci zaslužuju barem toliko. Bez lažne skromnosti – ja zaslužujem barem toliko.

Drago mi je što si mislio da sam bila dovoljno jaka da preživim naš brodolom. A ti si onaj sa plovnom dozvolom – ironija.

Dugo sam krivila sebe za tvoj odlazak. Nije trebalo da budem toliko posesivna, emotivna, trebalo je češće da glumim miša, a ne mačku, trebalo je da pustim da igraš igrice, a ne da ti se pridružim. Nije zaista trebalo da me zainteresuje tvoja priča o hardveru i automobilima, trebalo je da se pravim. Trebalo je da se ne menjam. Da ubijem evoluciju svog bića da bi ti bio zaljubljen. Da bi ostao zaljubljen.

Kada bih mogla da vratim vreme unazad i ispravim sve pogrešne odluke koje sam napravila u našem odnosu –  da li bih napravilla pravu odluku? Prvi i poslednji put kad sam postavila sebi ovo pitanje sam shvatila da nisam bila kriva ni za šta. Ne znači da ti jesi. Često ovih dana kažem da se jednostavno desi život. Da sam u bilo kom momentu izabrala drugu neku opciju, možda te ne bih volela uopšte. Možda ne bismo trajali koliko jesmo. Možda se ne bismo razumeli kako jesmo. Možda bismo se rastali posle prvog seksa. Možda do njega ne bi nikada ni došlo. Možda bismo ostali samo poznanici sa fakulteta. A sve ono što smo bili, nije vredno nijednog možda.

Zamisli da se nismo voleli? A ti barem znaš šta za mene ljubav predstavlja i koliko sam nesmotrena u voljenju. Nesmotrena prema sopstvenom srcu. Koliko se nesebično dajem. Koliko ne tražim ništa zauzvrat. Koliko te je samo to nerviralo. Ali prava ljubav je ona bez očekivanja, bez uslova i dogovora. Jedino što sam prećutno očekivala bilo je poštovanje. To bi trebalo da postoji u odnosu bilo koje dve osobe, a kamoli dvoje ljubavnika. A nisam ni to dobila. Vidiš, to je bio moj problem – što sam verovala da je to tvoj početni gard. Navikao si da budeš sam, da se boriš sam za svoje, da se ne dokazuješ nikome, da ne polažeš račune. Tražila sam samo da me poštuješ. Čekala sam to. Zaslepljena ljubavlju sam ti dozvolila da taj korak nikad ne napraviš. I ostalo je na tome. Ostalo je na tome da možeš da budeš pasivno-agresivan i da se moje reakcije označavaju kao emotivne. Dovoljno emotivne da ne želiš da me pogledaš u oči. Znaš li kakav je osećaj kad neko ne želi da govori sa tobom, jer ne može da sluša kako ti drhti glas? Znaš li kakav je osećaj kad neko ne želi da te gleda, jer ne može da se nosi sa tvojim suzama?

vreme-je-blacksheep.rs

“Ko smo mi?” – to je jedina rečenica koje se sećam od te večeri. Znam da je tu počeo tvoj sajber napad na sve što sam znala o ljubavi do tada. Svi naši razgovori su se vodili onlajn. Oni bitni. Pa i onaj poslednji. Rastanci služe da bi neko imao mir sa onim što odlazi od njega. Ti si otišao zapušenih ušiju i zatvorenih očiju. I pitao me da ostanemo prijatelji, jer smo jedno drugome bitni u životu. Jesmo li? Jesmo li posle tog brodoloma bili bitni jedno drugome? Jesi li brinuo za mene? Ja sam brinula. Brinula sam da ti ne bude neprijatno ako se slomim ispred svih. Trudila sam se da se ne slomim. Već koliko vremena se trudim.

Hvala ti što si mislio da sam dovoljno jaka da to preživim. Ne želim da ikada u sebi potražiš toliku snagu. Da dođeš do momenta kad misliš da je nemaš. Hvala ti što si u tom jednom trenutku verovao u mene.

Dve godine sam mislila da sam dovoljna za površne odnose u kojima je moje telo jedino što imam da pružim. I šale na račun mojih nesigurnosti. I nedostatka mog emotivnog i intimnog života. Svi smo se smejali.  Dve godine sam se dizala tim kanapom lažnog samopouzdanja. Dve godine sam zatrpavala to “ko smo mi”, da ne bih morala da ga gledam, da se sama suočim sa njim. Ali sranja plutaju. Toga se setiš tek kad dođe poplava.

Juče pričam o nekim novim ljudima kojima želim da pružim šansu u svom životu. Nina kaže da je to jedini put kad me je čula da pominjem ljubav i oprez u istoj rečenici. Nije verovala da ću ja ikada biti ta koja će povlačiti ručne, koja će držati ruke ispred sebe dok ide napred, koja će biti oprezna u onome što je ispunjava. Sad sam ta. Ta koja će da kaže da ima vremena, da može polako, da treba biti oprezan, da treba misliti na sebe prvo.

Ana kaže da se svi ljudi u tvom životu pojave kao neki vid lekcije. Dugo sam tragala za tom lekcijom. Ljuta na sebe i pomalo ljuta na tebe bila sam slepa i gluva za sve. Pogotovu da ti dozvolim da budeš lekcija na kojoj će počivati svaki naredni odnos koji budem gradila. Plašila sam se da ćeš biti bolna lekcija. Ali nisi. Naučio si me da poštujem sebe. Da se ne držim minimuma već maksimuma. Da ne ćutim iz straha da gubim, jer gubim svakako. Naučio si me da mogu.

Vreme je da učim nešto drugo. Nešto novo nešto divlje.

Autorka: Tamara Luna Lav Naumović

Fotografija: Harry Sandhu