29 jan Sveska crvenih korica

Tih dana prijala mi je samoća. Bila sam ispunjena nekim čudnim osećanjem. Pomešanost sreće, tuge i sete. Osećala sam žal za nekim vremenom koje je davno prošlo, a bilo je tako jasno i živo u mojim sećanjima. Nisam imala konkretnu predstavu o budućnosti koja me je čekala. Nisam želela da mislim o njoj. Želela sam da ćutim, da uživam u tišini i sadašnjem trenutku. Imala sam osećaj  kao da se polako budim, da se vraćam sebi nakon perioda besciljnog lutanja, lomova i padova.

Pustila sam da me vode stare staze. Instinktivno sam pratila pokrete svojih neumornih stopala i koračala sam u tišini, ne razmišljajući ni o čemu. Unutrašnji kompas funkcionisao je u savršenom skladu sa batom mojih koraka. Slušajući neki unutrašnji glas koji me je vodio, posle kratkog vijuganja po strmoj gardoškoj kaldrmi, stigla sam do male, uske, zavučene ulice. Veslačka- pisalo je na novopostavljenoj tabli.

Mirisla je reke, a iz obližnjih restorana dopirao je i miris sveže pržene ribe. Nebo je bilo gotovo sivo, prepuno oblaka koji su se nadvijali nad gradom. Iako prohladno, to majsko, nedeljno popodne bilo je kao stvoreno za šetnju, sanjarenje i prepuštanje nekoj blagoj seti. Ušuškana u zelenilu, mala terasa s pogledom na reku, bila je blago izdignuta u odnosu na ostali deo uske ulice. Na njoj par starih drvenih stolova, stolice orošene sitnim kišnim kapima i limene pepeljare. Idealno mesto za kafu koja čeka da u tišini i bez žurbe bude ispijena. Obrisala sam rukom tih nekoliko kišnih kapi zaostalih na stolici, i sela sam. Izvadila sam tabakeru, upaljač i veliku lepu svesku,tvrdih crvenih kožnih korica. Ta sveska je već neko vreme bila moj verni pratilac. Moj dnevnik, najintimniji prijatelj i lek.

Sedela sam u tišini dok mi je pogled lutao negde u daljinu i gubio se u mutnom , tamnom Dunavu. Misli su odlutale u prošlost.Vratile su me u vreme ne tako davno, u vreme bezgranične sreće. Počela sam da se sećam sebe kakva sam bila. Da se sećam one devojke koju unazad nekoliko godina toliko silno želela da pronađem i da je vratim; još bolju i srećniju nego što je bila.

Događalo mi se da stojeći pred ogledalom gledam u te oči koje me posmatraju sa one druge strane, pokušavajući da u njima prepoznam bar delić onog nekadašnjeg sjaja. Međutim, bila su to samo dva tamna zelena oka, dva tužna zelena oka bez dubine, bez sjaja. Dugo sam se pitala ko sam zapravo ja, u šta sam se to pretvorila. Grčevito sam se trudila da pronađem i vratim onu nestalu devojku blistavog, nestašnog pogleda. Moja je duša bila golubica zatvorena u kavezu. Treperavih krila, koja bezuspešno pokušava da se oslobodi i odleti. Osećala sam se u tim trenucima kao leptir uhvaćen iza stakla, koji će svakog časa uginuti zbog nedostatka vazduha, prostora i slobode.

Strašno je i naporno bilo to prisilno povlačenje u sebe. Moja svest je htela da pleše, da korača. Htela je bezuslovnu slobodu, a ja to nisam mogla da joj pružim. Bila sam u agoniji, bila sam na rubu pameti. Odlučila sam se na kućni pritvor, robovanje samoj sebi, svojim mislima i knjigama.

Da ne bih poludela, počela sam da pišem. Prvo stidljivo, tek po koji red. A onda , kao da sam se oslobodila i dozvolila svojim mislima da plove. Ruka je samo klizila po hartiji, a redovi su se nizali jedan za drugim. Pisala sam o onome što me tišti, muči. Poveravala sam toj lepoj crvenoj svesci najskrivenije misli, strahove, snove i želje. Lečila sam samu sebe poveravajući se nemom, ukoričenom prijatelju. Lutala sam po dalekim prostranstvima svoje duše. Pokušavala sam da pronađem preko potrebni mir i spokoj. Sklupčana kao puž u svojoj kućici, u tišini, praznini, hiljadama milja daleko od nigde. Dok sat otkucava lagano, u nekom svom ujednačenom ritmu, dok prolazi vreme, ja se šćućurim u nekom svom malom svemiru, šćućurim se i pustim sećanjima da me nose. Sećanje se s pravom može nazvati srećom, a ja bar imam čega da se sećam.

Autorka: Jelena Perić

Fotografije: weheartit.com, favim.com