Suprotnosti se privlače

14. avgusta 2017.

Na početku: suprotnosti se privlače. Zaljubiš se u nečije oči, u nečije lice, u nečije misli. Dopadaju ti se baš zato što su drugačije. Zaljubiš se u nešto novo.

Na početku, ne vidiš zašto sve što ne razumeš kod njega ne može da stane u tu čuvenu „suprotnosti se privlače“. Pa dozvoljavaš i sebi i drugima takav pogled na vas. „Oni su tako različiti, a tako lepi zajedno. Eto, suprotnosti se privlače“.

Toliko se zaljubiš da ne vidiš da on ne voli tvoj omiljeni bend. Ne da mu nije omiljen, nego ga baš onako ne voli. Pa onda, ne razume šta je to toliko lepo u filmu. Ne shvata zašto se rasplačeš svaki put kad čitaš jednu Nerudinu pesmu. Al’ kažeš, nema veze. Ni ti ne razumeš čemu oduševljenje biblijskih razmera kad prođe dobar motor ili auto. Nismo svi isti. Suprotnosti se privlače.

Nekad on bude minus, a ti plus. Ali kako vreme odmiče, sve više je on pozitivan, a ti negativna. Vidiš, nešto ne štima, ali si zaljubljena, pa kažeš: tako je to kad prođe onaj slatki početak veze.

Onda se boriš da vam nađeš bar jedan zajednički hobi. Jer veza ne može da bude samo držanje za ruke, grebanje u mraku i ono stidljivo paljenje svetla posle. Al’ oko tog hobija nikako da se složite. Njemu je sve što predložiš mlako i sporo, tebi je sve njegovo brzo i opasno. Razočaraš se, ali si zaljubljena, pa pristaneš da po ko zna koji put pustiš film koji nećete odgledati jer on ima nemirne prste.

I ljubakanje može da bude hobi, složite se.

Vremenom, postane jasno da mu je dosadno da se grli i cmače i da bi on radije da igra igricu. Ti se prvo duriš i ne razumeš. Ždereš se u sebi, a onda kreneš stidljivo (pa sve opuštenije) da mu zvocaš. Svađate se iznad displeja njegovog telefona, otplačeš jednu partiju u kupatilu i posle toga si kao nova.

Jedno jutro se probudiš i shvatiš da su se sve vaše suprotnosti pretvorile u razlike. Premeravaš ih uz kafu i cigaretu: da li možete da ih savladate? Odgovori ne dolaze, jer on ne posmatra stvari tako. On kaže: „Maco, bilo bi nam dosadno da smo isti i da se oko svega slažemo.“

Poveruješ mu, jer ga voliš i već ti je teško da zamisliš dan koji će proći bez njega. Ali ta misao o danu bez njega se već rodila u tvojoj glavi. Ne pominješ raskid (ni sebi ni njemu), ali sve češće zamišljaš da je on neka drugačija osoba. Manje suprotna. Manje različita. Više „dosadno slična“.

Pokušavaš da ga menjaš. Prilagođavaš se njegovom ponašanju, pa naivno veruješ da će i on tvom. On kaže: „Maco, nemoj da pokušavaš da me menjaš. Ovo sam ja i to je to. Zar me ne voliš?“

I tu te upeca na kvarno, jer oboje znate da ga ipak voliš. Samo, vaše te suprotnosti više ne privlače.

Onda se jedne večeri posle mnogo piva zapitaš: „Da li postoje nepremostive razlike kad se ljudi stvarno vole?“

I bude ti krivo što si u istoj rečenici smestila vašu ljubav i reč „nepremostivo“. Pokušavaš da mu objasniš da je to oksimoron – jer je ljubav most između dvoje ljudi. Previše ga voliš da bi ostala.

On ti kaže: „Maco, ne mora sve da se analizira i bude komplikovano. ’Ajde da ćutimo i pijemo pivo.“

I ti ćutiš i piješ pivo. Gledate u isto nebo. Znaš da su to različiti pogledi, al’ ga voliš i ćutiš. Kasnije kad on ode da isprazni pikslu, rešiš. Sutra ćeš sve da mu kažeš i odeš.

Al’ sutra ga opet previše voliš da bi se rastala.

Autorka: Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: pinterest.com