08 jan Sonatina Clementi

Kao dete sposobno za obavljanje brojnih odraslih dužnosti, sa nepunih pet godina doneo sam u kuću vrelu veknu hleba, korito puno mleka i pozamašno parče francuskog kozjeg sira. Moja nagrada bila je kiša toplih poljubaca i zagrljaja i ne beše tada deteta srećnijeg od mene. Bavio sam se sjajnim, krpljenim, bušnim, trošnim, gospodskim cipelama koje bih polirao mešavinom sopstvenog ispljuvka i izlivenih močvara škrte Garone. Tokom godina razvio sam zaštitni znak, čisteći cipele dok u njima ne bih uočio odsjaj sopstvene pojave, potom osmeh zadovoljne mušterije. Neretko velikodušno nagrađen, kupovao bih majci i sebi pakovanje slasnih karamela, uživajući u lepljivom stisku njihove punjene unutrašnjosti. Tada, u ranim godinama, naučio sam uhvatiti se u koštac sa zahtevnim i nezahvalnim ljudima, koji su smatrali da dete poput mene ne zaslužuje više od siromaštva i bolesti koja bi ga pokosila i uskratila ih muka koje, premda sačuvane za njihovu decu i oplemenjene porodice, behu znatno važnije od zdravlja deteta čiji je otac nestao u ratnim danima.

Otac, sećam se njegove pojave odevene u patriotsku odoru, koji je drhtavim pokretom prinosio regrutacioni ugovor majčinim šakama. Još uvek pamtim suze u njegovim očima i tužno nastavljanje jedinstvenog recitala koji bi izvodio samo za moje i majčine uši. Njegovi sivi prsti lebdeli bi iznad uspavanog klemenzi klavira, ujedno najvažnijeg artefakta u kući Pjerovih. Otac je primio klavir kao svojevrsnu nagradu za mesece i godine služenja naciji, trobojnoj zastavi koja bi donosila nadu stanovnicima Bordoa. Siromašni erudita, vođen pravičnom rukom, krutih principa i načela, ali snažnog i toplog srca. Poslednja, tužna, nota recitala isticala je iz starog klemenzi klavira, nakon koje je otac iščezao u memljivoj martovskoj izmaglici, opijen aberdarima i ratnim nemirima. Majku i mene ostavio je u nedorečenim vibracijama raštimanog klavira, za stolom od mirisne abonovine, koja je uživala u pritajenom lavežu naših gladnih trbuha.

Godinama bih planirao bekstvo iz ove kolonijalne provincije, u želji da izučavam alhemiju i lingvistiku koju bih očarano inkorporirao u neravnu površinu hartije, ponosno doprinoseći literarnim strujama devetnaestog veka. Voleo bih jezik, književnost, želeći da započnem misiju oratora, prosvetitelja koji u ljudima stvara emociju, emociju koju bi žedno prihvatili u svoj um i svoju krhku dušu. Između Bordoa i Pariza su u godinama nakon revolucije rođene železničke spone, pruga Bordeaux-Angoulême. Estuari francuskih reka, koji bi nastajali na prespoju rodne reke Garone i Dordonje u Žirondu vodili bi me u zajažljive struje Atlantika, na čijim bi površinama moji snovi postali svega pejzažna fantazija. Zagledan u kartografiju svoje mladosti, tražio bih pogodne izlaznice, snivajući pri slabašnom plamenu sveće. Odlučio sam, pak, zapisati još jednu priču, priču koju je majka govorila u blistavom zanosu svake noći pre daha koji bi usmrtio isti ovaj plamen koji bih posmatrao u kasnim časima.

Nisam iznova osetio očev zagrljaj, Didijer Pjer ostao je unutar zidina, razjapljenih čeljusti, beonjača uprljanih sopstvenom krvlju i čamotinjom samog prizora, pruskih naleta u doba strašnih osvajanja. Kraj njegove uspavane pojave počivao je umrtvljeni časovnik, isti onaj koji je na rastanku u njegove šake položila moja majka, šapatom naglasivši da tamu dublju od bezdana može nadjačati ono što u dvokrilnom časovniku počiva. Na srebrnoj gravuri video se grč pokušaja, poslednjeg trzaja koji bi pokrenuo mehanizam za otvaranje, mehanizam koji bi ga izbavio iz tame u koju bi tonuo, upravo onako kako je na rastanku obećala. Tih dana život je izgubilo trideset hiljada očeva, oplakujući sopstvenu sudbinu, očima svojih žena, domaćica, kćeri. Bili su to mračni septembarski dani, opijena stravičnim događajima, majka je sudbonosnog jutra naslutila hitac koji je rasporio Didijerove grudi iz kojih je tečnost navirala poput svilenih latica ruže.

Autor: Marko Galić

Izvor fotografija: www.bbc.co.uk