Slobodan Manojlović: „Svaka svirka je novo putovanje – u nepoznato.”

26. septembra 2013.

 

O planovima za budućnost i muzici koja pokreće razgovarali smo sa frontmenom benda sHpiritus mOvens.

 

Iza imena Slobodan Manojlović krije se impresivna biografija. Koji period obrazovanja je bio najučinkovitiji za tebe?

 

Ne bih mogao tek tako da izdvojim neki poseban period. Obrazovanje više vidim kao jedan sled, kao strukturu koja se stalno gradi i nadograđuje, pa kad se nešto zaboravi, onda se i krpi. Poslednje dve godine provedene na relaciji Pariz – Barselona – Alžir bile su plodonosne u smislu otvaranja novih vidika i sticanja novih poznanstava. Pritom, tu ne mislim posebno na formalno obrazovanje nego na sredine koje podstiču sva čula, kao što su Barsa i Pariz, ili, pak, radno okruženje u alžirskim planinama na vratima Sahare.

 

Na Filološkom fakultetu u Beogradu si diplomirao na Katedri za iberijske studije. Nakon toga si odbranio master rad. Baviš se prevođenjem, biznisom, turistički vodič si i frontmen benda sHpiritus mOvens. Da li postoji nešto što ne umeš da radiš?


Nažalost, postoji! Doduše, nema toga puno. Šalu na stranu, interesovanje za sve može da ima kao nuspojavu i površnost, tako da se u poslednje vreme fokusiram na prioritete: posao, muzika i savremene tehnologije.

 

Bend sHpiritus mOvens nastao je  2005. godine. Zbog čega ste odlučili da se bend baš tako zove?

 

Svojevremeno smo hteli da imamo neko ime na latinskom, pa smo „iskrivili” latinsko spiritus movens (duh koji pokreće) u „špiritus koji pokreće”. Odatle je i naš logo, koji je radio Kosta Milaković, točak sa zavezanom flašom koji se okreće. Dakle, muzika koja pokreće na ples i flaša koja se prazni i ponovo puni sa svakim novim obrtajem točka.

 

blacksheep

Vaši nastupi publici pružaju više od muzike. Vaše sviranje je jedan specifičan performans prepun pozitivne energije sa notom francuske muzike. Da li publiku uspevate da „uvučete” u igru zvanu sHpiritus mOvens?

 

Naravno. To i jeste performans, šou, kabare, igra, dijalog sa publikom. Nazovi ga kako hoćeš, naš nastup uvek ima dozu improvizacije. Na primer, letos smo u Kotoru planirali da sviramo dva sata na ulici, a da ni posle pet sati nismo završili. Ili da svirku počnemo nas petoro „sHpiritusa” i da nam se pridruži još šestoro muzičara iz Francuske, Češke i Španije i da sviramo svi zajedno. Nakon te svirke smo dobili standing ovations od gostiju restorana, nešto što nam se ranije nije događalo. Svaka svirka je novo putovanje – u nepoznato.

 

A ko su članovi sHpiritus mOvensa?

 

Danas su članovi osnovne postavke benda violinistkinja Jelena Adamović, trubačica Marina Milošević, flautistkinja Maša Cvijović, kontrabasista Uroš Vasiljević, harmonikaš Branko Jokić i ja, Slobodan Manojlović, gitarista i pevač.  Imamo još nekoliko pridruženih članova, pošto ljudi stalno dolaze i odlaze iz benda, a neki nam se, čak, i vraćaju. Za osam godina postojanja „sHpiritusa” sa nama je sviralo ne manje od četrdeset raznih muzičara najrazličitijih vidika i godina. Pritom, tu ne mislim na saradnje sa drugim bendovima.

 
Više puta ste isticali da ste vi karavanski bend, bend puteva, ulica i trgova. Zašto je ulica bolje mesto od nekog ekskluzivnog lokala?

 

Ulica ima čari koje „ekskluzivni” lokali, pa ni dobra underground mesta nemaju. A to je nepredvidivost publike. Kad sviramo duže na ulici vidimo evoluciju generacija naše publike u nekoliko sati: od dečice pred kraj dana, tinejdžera koji su krenuli u predvečernju šetnju, pa sve do mladih koji se motaju  po čaršiji pred izlazak u grad. Mada, ne bih se usudio da kažem da je ulica bolje mesto za svirku od kafića, restorana ili scene. Svirati pred 10 000 ljudi takođe otvara neku dimenziju koju sviranje na ulici ne može da pruži. Ili, sviranje pred petoro ljudi u zamračenom lokalu neminovno je prisnije od nastupa na pločniku uz zvuke gradske vreve.

 

blecksheep

Svuda u svetu umetnici koji nastupaju na ulicama prihvaćeni su sa oduševljenjem. Kako na vas gledaju u Srbiji i regionu?

 

Beogradska i još više novosadska ulična scena danas su mnogo raznovrsnije nego pre tri-četiri godine, kad smo mi počinjali. Ja sam prvi put stao sam na ulicu i svirao daleke 2008, pa smo onda polako u Srbiji prvo „testirali” ulično sviranje u Zaječaru, da bismo od 2010. krenuli sa sviranjem u Knez Mihailovoj. U pravu si kad kažeš da su ulični zabavljači mnogo prihvaćeniji u inostranstvu nego kod nas. A još je lepše što je bilo dosta putujućih muzičara koji su svirali i u Beogradu i širili duh ulične kulture kroz svoje instrumente i glasne žice. Sećam se prvog takvog benda na koji sam naleteo u Knezu pre pet-šest godina – Gankino Circus iz Nemačke. Posle njih su u naš grad dolazili, između ostalog, Wordly Savages, L5DH i Les Gars d’en bas, koje smo sve odreda upoznavali i svirali sa njima. Svaki takav susret je naš bend činio bogatijim novim pristupom muzici, novim pesmama i svežom inspiracijom. Ovog leta smo u Kotoru, recimo, svirali sa harmonikašem iz Švajcarske, Žilijenom, koji živi i radi u Frajburgu. On nam je, na primer, otvorio vrata sveta muzike francuskih doseljenika u Luizijani, cajun muziku. Ovakvih saradnji je bilo sijaset u poslednjih nekoliko godina i odatle sHpiritusu ta crta otvorenosti i kosmopolitizma. A tek će ih biti.

 

Da li na ulici može da se zaradi?

 

Može. U Srbiji 15 hiljada za veče, u Crnoj Gori dvesta evra – to su nam bili rekordi. Ima jedna savremena francuska pevačica, poznata na Balkanu, koja je uzimala za sat vremena po nekoliko stotina evra na Monmartru. Može da se zaradi, a može i da se ne zaradi. Zavisi od mnogo okolnosti, a posebno je teško živeti od toga. Bude večeri kada vam u džepu ostane 50 denara (100 rsd), kao prošle godine u Ohridu. Sem zarade, koja nije cilj sviranja, stičete novu publiku, nove fanove. Ljudi koji nikada ne bi naleteli na vas, čuju to sHpiritus mOvens. Dobar glas daleko se čuje!

 

Koje izvođače interpretirate sa posebnim zadovoljstvom?

 

Ako baš moram da izdvojim neke, neka to budu Les Ogres de Barback, La Rue Kétanou, Têtes Raides i Louise Attaque. To su i bendovi koje najviše volimo i te grupe nove francuske scene su najviše i uticale na muzički izraz sHpiritus mOvensa. S druge strane, ne treba zaboraviti ni generaciju šansonijera i velikana francuske muzike koja je uticala na ove izvođače, kao što su, recimo, Žak Brel i Šarl Aznavur. I njih sviramo sa velikim zadovoljstvom, iako je to muzika jednog drugog doba, ili, bolje rečeno, muzika stvarana u nekom drugom dobu – ali večna.

 

Pored francuskih pesama koje izvodite, imate i autorske kompozicije. Ko je zadužen za pisanje tekstova?

 

Najviše tekstova sam napisao ja, između ostalog i naš maksi singl – svetski hit „Leteti ti si hteo Mare”, a i drugi članovi su pisali i pišu tekstove. Kao što vidiš, i u ovom segmentu smo otvoreni. Hoćeš ti možda da nam napišeš neku pesmu?

Kadrove za pesmu „Leteti ti si hteo (Mare)” ste snimili u Parizu 2011. Zašto ste se odlučili za Pariz?

 

Pariz je bio logičan izbor, ne samo iz praktičnih razloga, budući da sam ja tad bio u Parizu i mogao sam da se posvetim tom projektu, nego zato što naša muzika odiše francuskim duhom. Kadrovi su snimani u meni najdražim, alternativnim delovima Pariza, kao što su Belvil, Menilmontan i Bastilja. Zanimljivo je i da je sliku i montažu radio Bleezar, lik koga smo upoznali na jednoj od svojih turneja i kome se svideo naš sHpiritus, naš duh.

Leteti ti si hteo (Mare)

Kada niste na ulici, gde vas možemo naći?

   

Već duži period smo u Café de France-u u Dobračinoj ulici. Tamo smo residents, to je mesto koje je naša kuća i gde se najlepše osećamo. Doduše, ne nastupamo toliko često kao ranije jer smo se posvetili komponovanju novih komada, novih pesama. Nadam se da nam Sandra menadžerka neće mnogo zameriti! U narednom periodu će biti i više ozvučenih svirki, dakle, ne akustičnih, kao u Dobračinoj, ili na ulici, već sa punom scenskom opremom da bi svaki instrument i svaki glas mogao da dođe do izražaja.

Slobodan Manojlovic

Kakvi su vaši dalji planovi?

 

Nove autorske pesme i ulazak u studio kad sve „legne” na svoje. Sad smo u umetničkom periodu, kreću hladniji dani, dakle, manje svirki na otvorenom i više improvizovanja po kućama i traženja prave deonice, prelaza ritma, reči i spoja različitih instrumenata. Taj deo u radu jednog benda je veoma iscrpljujuć, ali je predivan i nadahnjujuć.

 

Zašto je bend sHpiritus mOvens crna ovca?

 

Zato što naša trubačica Marina voli da beeeeče! Mada, mislim da postajemo polako šarena ovca, kako sve više ljudi upoznaje naše stvaralaštvo, naš pristup muzici, kao i dubinu i kompleksnost ove priče koja još malo pa gazi u svoju drugu deceniju. Malo li je?

 

 

Tijana Banović

Video: youtube.com

Fotografije: sHpiritus mOvens https://www.facebook.com/sHpiritusmOvens