28 jan Simonida Nemanjić – Mala nevesta u Srbiji

Simonida Nemanjić (1294 – posle 1345) bila je četvrta supruga srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina. Kao petogodišnjakinja došla je na srpski dvor i tom vezom je ojačan mir između Srbije i Vizantije. Car Andronik II je prvo planirao da Milutinu ponudi brak sa svojom sestrom Evdokijom, ali kada je ona odbila da se po drugi put uda, od neudatih ženskih članova mu je preostala jedino petogodišnja Simonida. Naš kralj bio je ne samo četrdesetak godina stariji od buduće neveste, već je imao i četiri godine više od budućeg tasta. Pored Simonide, Milutin je bio u braku i sa Jelenom, ćerkom tesalskog despota, zatim sa ugarskom princezom Jelisavetom, kao i sa Anom, ćerkom bugarskog cara, a kako mu je poslednja supruga još uvek bila živa, Milutin je važio za bigamistu, što crkva nije odobravala. Na kraju, venčanje je ipak obavljeno u Solunu, a venčao ih je ohridski episkop Makarije. Tim brakom je, sa jedne strane, Milutin u miraz dobio do tada osvojene teritorije, a sa druge strane je vizantijski car uspeo da sačuva svoj obraz.

Nekada se smatralo da je žena za brak i bračne obaveze spremna sa dvanaest godina, a kako je vreme odmicalo sve evidentnije je bilo da Simonida neće moći da rodi naslednika. Smatra se da je za to kriv sam Milutin, koji je konzumirao brak sa mladom Simonidom pre njene dvanaeste godine. On joj je tom prilikom oštetio matericu, što je ostavilo trajne posledice po njeno mlado telo. Navodi se još i da je bio opčinjen njom, iako je bila devojčica, da ga je privlačila više od bilo koje zemlje i bilo kog blaga, a od straha da ne bi došlo do preranog upuštanja u odnose, Simonida je živela u okviru manastira, mada ga, očigledno, ni to nije sprečilo.

Kada joj je majka umrla, Simonida je otišla u Konstantinopolj i tamo se zadržala neko vreme, tačnije, sve dok srpsko poslanstvo nije došlo po nju i zapretilo vizantijskom caru ratom ukoliko ćerku ne pošalje nazad. U strahu od Milutinovog gneva i bežeći od njihovog zajedničkog života, Simonida je odlučila da se zamonaši. Međutim, njen brat, plašeći se Milutinove pretnje, strgao joj je rizu, naterao da obuče svetovno odelo i poslao je nazad u Srbiju. Ipak, ta želja da obuče monašku odoru će joj se ispuniti nakon Milutinove smrti, kada će se i vratiti ocu u vizantijsku prestonicu. Paradoksalno, posle svega, u Simonidinom životu je ostalo mesta samo za ljubav prema jednom muškarcu, a to je bio njen otac, upravo onaj koji je bukvalno prodao zarad mira.

Simonida je kao najmlađa srpska kraljica bila velika inspiracija mnogim umetnicima. U njenu čast Milan Rakić je napisao poemu „Simonida“, Milutin Bojić dramu „Kraljeva jesen“, a Milorad B. Protić je otkrio asteroid kome je dao upravo njeno ime. Simonidina freska, na kojoj su joj iskopane oči, nalazi se u manastiru Gračanica i jedna je od najvrednijih fresaka srpskog srednjovekovnog slikarstva.

Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.

Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;

I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,

Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida, –
Tvoje već davno iskopane oči!

(Milan Rakić)

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: wikimedia.org, novosti.rs