25 jan ,,Santa Maria Della Salute’’ Laze Kostića

Danas bismo sa sigurnošću mogli tvrditi da se jedan od najznačajnijih književnih kritičara srpske književnosti 20. veka, veliki esteta i strogi sudija, Bogdan Popović, ogrešio o jednu od najlepših ljubavnih pesama u srpskoj književnosti, odlučivši da je ne uvrsti među pesme u svojoj ,,Antologiji novije srpske lirike’’. Kako su kritičari posle Popovića utvrdili, Kostićeva pesma ,,Santa Maria Della Salute’’ ne samo da je zadovoljila sva tri Popovićeva kriterijuma, već po svojim umetničkim vrednostima stoji u samom vrhu srpske poezije.

Da li je reč o privatnim sukobima, subjektivnom pristupu Kostićevoj ličnosti, tek, Popović je zanemario ono što je kao kritičar i poštovalac umetničke vrednosti zahtevao i cenio-lepotu u poeziji.

,,Santa Maria Della Salute’’ je tužna povest o nesrećnoj ljubavi, o mrtvoj idealnoj ženi, pesma o pesničkom stvaralaštvu i nadahnuću, pesma o lepoti. Ispevana u tonu molitve, pokajničke ispovesti u kojoj lirski subjekat moli za oproštenje greha, ali onog strašnijeg i većeg greha koji je spoznao. Ogrešivši se o lepotu, žaleći žrtvovanje dinarskih šuma radi dizanja hrama u Veneciji, nošen rodoljubivim osećanjima, on je zanemario lepotu hrama, lepotu arhitektonskog dela. Tražeći oproštaj od majke, Bogorodice, Device, on se zapravo pokajnički obraća voljenoj ženi. U duhu epohe romantizma, obrađujući motiv mrtve drage, Kostić tematizuje samu umetnost i umetničko nadahnuće. Mrtva draga se pojavljuje poput božanske svetlosti, donosi istinu, mudrost i pesničkom subjektu otkriva velike tajne. Ona je starija, zrelija, pametnija. Ona je posrednik ka lepom, a put do lepog i božanskog je put ispunjen ljubavlju. Iz duhovnog braka sa idealnom mrtvom dragom se rađaju njihova deca, njegove pesme. Tumačeći stihove ove pesme prepoznajemo elemente Kostićeve poetike, sukob suprotnih sila, rascep između razuma i osećanja, susret ovozemaljskog i nebeskog sveta, ljubav koja je kod Kostića nešto više od emocije. I tu ljubav niko ne razume: Jer, kako kaže Kostić:

,,To se ne piše, to se ne poje,

Samo što dušom probije zrak.

To razumemo samo nas dvoje,

To je i raju prinovak drag,

To tek u zanosu proroci slute…’’

Čini nam se da u vaskolikoj književnosti nema mnogo stihova koji na ovakav način dočaravaju ljubavno osećanja. Kod Kostića ljubav nije samo emocija, ona je put ka božanskom i nebeskom, put ka umetnosti, ka duhovnom prostoru koji ne poznaje prolaznost i smrt. Za tu ljubav ni raj ne zna, ta ljubav je strana i samim bogovima. Ta ljubav je nešto više od savršenstva.

I dok čitamo Kostićeve stihove, osećamo kako provejavaju tužni, baladični tonovi u sudbini dvoje ljubavnika. Istina, nebrojene pesme su pevale o smrti žene, ali je Kostić, čini nam se, ovom motivu prišao na poseban način. Tragični ljubavnik tuži nad svojom sudbinom, nad onim što je bilo i otišlo u bespovratno. Suočen sa svojom krivicom, uviđajući pogreške načinjene u prošlosti koje su ga koštale gubitka voljene žene, taj večito nezadovoljni romantičarski usamljenik i tragač za nedostižnom srećom ovde beži od sreće koja mu se ukazala:

,,Utekoh mudro od sreće, lud’’

On ne beži u daleke krajeve, on ne luta svetskim putevima kao tipični romantičarski pobunjenici koje grize svetska bol. On je zapitan nad srećom, verujući da je sreća njemu pristigla kasno i da zato treba da je se odrekne.

,,Zar meni starom, na dnu života,

ta slatka voćka što sad tek zre?

Oh, slatka voćko, tantalskog roda,

Što nisi meni sazrela pre?

Oprosti moje grešne zalute…’’

Ali, susret sa dragom u prostoru imaginacije izrađa nadu i veru u novi život koji će doneti njegova smrt. U proročanskoj viziji u kojoj predviđa opštu radost u vasioni, pesnički subjekt uviđa da je samo smrt jedini način da se vrati voljenoj ženi i da se iskupi za zemaljska ogrešenja o lepotu i ljubav. Otuda ljubav udružena sa lepotom prerasta u smisao i sušt postojanja ljudskog bića, u osnovni svetski poredak i zakon.

Autorka: Mirjana Zarić

Fotografije: sombor.rs, Mirjana Zarić