23 maj Rikverc

Dok smo zadatak privodili kraju proveravajući rezultate aritmetičke sredine, Vukica se diskretno nakašljala, kao da se sprema da nam saopšti našto vrlo važno. Žamor je postepeno uminuo, a tek ponegde se čulo stidljivo šuškanje jer je neko pokušavao da ugura papir u fasciklu. Ubrzo je i to prestalo jer se učionicom širila jeziva tišina, kao da je zarazna bolest.

Vukica inače priča duplo brže nego što možeš da zamisliš. Čak duplo brže od Joke, najveće torokuše u razredu, a četiri puta brže priča nego što misli. Prema mojoj laičkoj proceni, mogu da se zakunem da se spremala da nam kaže nešto megabitno, na primer, „u četvrtak imate kontrolni“ ili „ovo vam je za ocenu“, ili tako nešto.

Debela te obožava i čašćava „petičicama“ ako skonta da redovno radiš domaće, ako brzo i tačno računaš modus i medijanu, ako digitronom bolje barataš od pijačnog prodavca, ako svoju kosu vezuješ u rep ili je guraš iza ušiju, ako ne žvaćeš žvaku, ako ne kijaš i ne kašlješ u njenoj blizini, ako posvećeno bojiš statističku pitu i ako nosiš lenjir.

Debela je isto tako surova i zla kada ti meri dva minuta za toalet, kada te uz širok osmeh udalji sa časa kad ometaš proces, kada menja slajdove pre nego što stigneš da pročitaš naslov lekcije. Priča se da je neko nekada stigao do trećeg reda.

Vukica ne toleriše kašnjenja (i izgovore za ista), lenjost i neurednu svesku, bežanje s časa, loše seminarske i sporo pisanje. Kao i svaki profesor, uostalom. Ali, za razliku od ostalih profana, od Vukice ćeš čuti da si, najverovatnije, potomak nekog polutana kojeg nisu primili u vojsku (jer je sve naše kvalitetno izginulo u ratovima prošlog veka), ili si statistički zanemarljiv ako si među ona četiri nesrećnika što ne znaju da odrede mere disperzije u zadatku.

I tako dalje.

Nikada među nama nije bilo simpatija. Radila sam onoliko koliko sam morala, tek toliko da mi prija, a da ne padnem na popravni. I da ne brukam štreberku iz klupe, naravno. A ona bi mi redovno ponavljala kako je prava šteta što mi lenjost upropašćava inteligenciju. Koga je briga. Ionako je statistika jedna velika i šarena laž.

„Statističari su utvrdili da se čovek na svakih šest godina suočava sa istim problemima. To, nužno, nisu isti problemi, ali im je suština ista. Javljaju se u drugačijem obliku, a zapravo je to jedna te ista stvar.“ – rekla je.

Ha! Kakva budalaština! Samo je htela da kaže kako se istorija ponavlja, a ovako je zvučalo kao da je rekla nešto ultrapametno! Mada, sudeći po izrazima lica mojih sapatnika, rekla bih da nam je zadala jednačinu sa mnogo nepoznatih. I mnogo mogućih rešenja.

Jedna polovina je pokušavala da se seti svojih problema od pre šest godina, druga polovina je predano udarala po digitronu, a ja sam pokušavala da gledam svoja posla, iako mi je Vukica odvlačila pažnju na nesvakidašnji način. Verujem da je samo telom bila u učionici, a da joj je mozak na nekom desetom mestu, jer je tako i izgledala. Odsutna. Čak ni pokreti nisu odavali njenu istinsku prirodu. Usporeni, meki, odmereni gestovi. Pogled fiksiran u zid prekoputa, a lice bezizražajno. Opuštenih ramena sedela je ćutke za katedrom i disala u ritmu debelog zidnog sada.

Svidela mi se takva. Odbegla.

Okej. Ako sam dobro skontala, iste more nas muče svake šeste godine. Tako kažu statističari. Kaže Vukica. Astrološkinja Sneža piše na blogu da se bivše ljubavi vraćaju na svakih osam godina, kada je Venera retrogradna. Inače, retrogradna znači da se prividno kreće unazad. Horoskop jutros kaže da Saturn bar jednom godišnje ide u rikverc. Trenutno je Merkur retrogradan, pa, ono…

Čula sam da se i moda vraća svakih petnaest godina. A, šta ćemo sa umetnikom koji se iznova vraća svom delu ne bi li ga usavršio? Repetitio est mater studiorum? Da li mu je ikada vratila krpice? Lesi se vraća kući, a vratio se i Sima.

Šta god da je, vratiće se ako nije celo, završeno, naučeno. Vraćaju se dugovi. Vraća se knjiga u biblioteku. Vraća se kusur.

Vraćaš se putem kojim si prošao ne bi li našao izgubljene ključeve, a vratićeš film da se setiš šta si ono hteo da kažeš.

Vraćaš se da nešto produžiš, a nešto odužiš.

Vraćaš se onda kada moraš napred.

Besprekornost jednog dela leži u vraćanju i ispravljanju. To umetnik oseća i živi.

Vraćanje je prirodno.

A kada se više ne budeš vraćao – sigurno si mrtav.

Autorka: Ana Krsteska

Fotografija: favim.com