Ljubav će spasiti svet! Viču grla na sav glas dok tanje se žice od preteških reči. Ljubav će spasiti svet! Dreči iz usta i u nedogled ječi. Tandrču vilice, kreštave i bučne. Ljubav će spasiti svet! Ponavlja horski dvoglas glupaka. A ljubav k'o ljubav...
Čuješ li kako odjekuje bezdan u tvojoj glavi? Čuješ li kovitlac misli koji pred sobom briše sve ljudsko i sveto? Čuješ li bujicu reči dok nas iznova potapa i davi? Čuješ li pucketanje kad savest zavrće šiju? Čuješ li korake? To razum odlazi...
Prihvatim kad dođe, ne zadržavam kad odlazi. Jer, sve je to za mene, a ništa nije moje. Ni taj lik, nesvestan i stvaran, koji me iz ogledala pomno prati. Ili sam, možda, JA nesvesna da nisam svesna? Ako bih mudro posmatrala drugi lik...
Mršav, nizak, Lep, kuvar, Debeo, namćor, Glumac, čupav, Star, komšija, Kolega, student, Čudan, šef, Sa Fejsa, drug, Vernik, vegan, Dragan, Goca, Seljak, Švaba, Mentol, doktor, Sektaš, mama...
Vremena trebam! Daj mi samo jedan dan. Jedan, da ga disanjem i ćutnjom slavim. Jednu obdanicu i jednu noć, za duh, za telo. Jer vreme me melje kao mlin. Kao ledeni čelik dere mi žile i dušu na sitno drobi. Vrtlog koji vuče svako parče mesa sa skeleta svučeno, od kosti odvojeno. Te nesrećne komade...
Šta vidiš kad zažmuriš? Vidim život, a ne san. Vidim svetlo, a ne mrak. Vidim svetove, vidim sve, kad oči zatvorim. Ne gledam, a vidim. Kad ne gledam gde ne treba, vidim. Kad navikavam oči na mrak, srce navijam na svetlost. Mrak, opak i jak. Mrak, a nije moj, ni naš. I gori svaka tama...
Krenuli smo na put da upoznamo sve(t). Nemamo ništa, nemamo nikog. Dva slepca, ruku pod ruku. Ruka u ruci. Pružaju ruke jedan ka drugom U zagrljaju isprepleteni. I dalje samo dva slepca. Jedan drugog vodi, A ne vidi ni sebe ni svet. Dvoje, sa rubova beskrajnog mraka Traže, da bar malo zavaraju strah Što milo sikće: “Možda...
Izvini što smo te oterali, Glupi i besni. Što smo te pljuvali i gazili. Prljavim rukama kidali Na stotine hiljada zašto. Izvini što smo se igrali žmurke I pustili te da brojiš do beskonačno Pre nego što nas nađeš skrivene u senkama Ovih i onih. Izvini što smo i mi bacali senke Na manje od...
Moja je volja sve što prihvatim. Moja je volja sve što ne prihvatim. I to je tako. Vremenom prihvatiš da ne moraš sve da prihvatiš, već samo ono što ti je prihvatljivo i rukama obuhvatljivo. A među rukama ti treba mnogo prostora za slatke reči, gorke suze, kisele osmehe...
Ne znam. To je lopov koji te na svakoj reči pljačka. Parazit koji je postao domaćin. I daje ti tek toliko da misliš da si preživeo. Koji te stalno podseća da plaćaš kiriju Sopstvenog neznanja. A ti to ne znaš. Strašno je kad ne znaš. Strašno je kad ne znaš da ne znaš. Strašno...