22 jan Priča iz Švajcarske

„Jebote, kako mi taj umišljeni krimos ide na nerve. I ne samo meni. Ceo grad bi lakše disao bez likova poput njega”, razmišljao sam dok sam na trotoaru strpljivo čekao zeleno svetlo na semaforu. U koloni automobila koji su prolazili bio je i jedan crni, sa zatamljenim i dopola otvorenim staklima, „grand čiroki”, za čijim je volanom sedeo on, sejući strah oko sebe. Tihi Ubica – tako je bio mnogo poznatiji u gradu. Tihog sam poznavao iz osnovne škole i nije tajna da niko u gradu nije bio imun na njegovo ime. Jedna polovina grada ga je mrzela, druga ga se plašila. Još kao osmogodišnjak, Tihi se isticao svojom ćutiljvošću, herkulovskom građom i kratkim fitiljem. Kada je imao dvanaest godina pretukao je nekog klinca, izmenivši mu lični opis do neprepoznatljivosti, pa je zbog toga bio na korak od izbacivanja iz škole. Ipak, zahvaljujući pomoći evropskih papirnih prijatelja njegovog oca, izbegao je to. Navodno, proveo je neko vreme u bolnici, a kada se vratio u školu nastavio je školovanje kao da se ništa nije desilo. Ubrzo posle toga otišao je u Švajcarsku, u kojoj je proveo svoje adolescentske dane, odakle je, kako se naširoko pričalo po gradskim kuloarima, pobegao glavom bez obzira jer je, kako priča kaže, isekao nekog lika na froncle, spakovao ga u crni džak i tako poštom poslao njegovoj ženi. Naravno, kao i svaku dobru priču, tako i ovu niko svojom prisutnošću nije mogao da opovrgne ili potvrdi. Ova i njoj slične priče, čiju verodostojnost niko živ nije mogao da potvrdi, utirale su mu put i stvarale kult o njemu. S jedne strane, bilo je tinejdžera koji su uživali u ovakvim pričama i zamišljali sebe u glavnim ulogama. Deceniju kasnije, polovina tih klinaca neće biti među živima. Sa druge strane, ostali ljudi su pričali o tim stvarima sa gađenjem i gnušanjem. Kako god, ipak se pričalo. I to mnogo. U to vreme nisi mogao da se prošetaš gradom a da ne čuješ neko novo zverstvo koje je Tihi počinio u Švajcarskoj. Što se njega tiče, on nikada nije bio autor tih priča, a niko u gradu nije imao hrabrosti da ga pita ima li kakve istine u tim pričama. Činilo se da njemu samom sasvim odgovara ta doza misterije, te ih se nije doticao. Poslednjih godina, kako bi se, poput Oskarom nagrađenih glumaca koji se potpuno užive u lik koji igraju, što više  približio izgrađenom klišeu o izgledu kriminalaca, Tihi je odlučio da obrije glavu. Vođen sopstvenom idejom i zamisli o vođi svoje bande, koja nikada nije brojala više od dva člana, bio je toliko predan svojoj novoj frizuri da ga od tada niko nije video drugačijeg. Da bi izgledao još opasnije, počeo je da brije obrve. Čitavom gradu, pa i meni samom, se činilo da uživa u tome, te da sve te stvari radi sa namerom, kako bi se neprestano pričalo o njemu. Pored svega, naglo je vidno smršao, pa se čaršijom brzinom svetlosti prenela priča kako se navukao na dop. Zastrašujuća je bila činjenica da su svi o tome pričali sa nekom nadom u glasu. Svi su se potajno nadali da će grad slobodnije disati ako on nije na ulicama. „Što bi uopšte nosio tamne naočare non-stop ukoliko nije urađen?” To je bio argument kojim je uspešno branjena teza o heroinu. Još jedan dokaz u korist priče o drogi bilo je i to što je par puta viđen kako posrće i povraća po ulici.

Jednog jutra, nekoliko meseci kasnije, nakon iscrpljujućih višečasovnih pregovora sa samim sobom, ustao sam sa jakim mamurlukom. Ustajući, po ko zna koji put, sebi sam pričao ljubavnu bajku o sebi i alkoholu. Priča je bila sa tužnim krajem, jer se završava time što ja istog časa sa alkoholom raskidam burnu, višegodišnju vezu. „Mojim se usnama nijedan alkohol neće više približiti”, čvsto to sebi obećah. Naravno, kako to obično biva u dugogodišnjim vezama u kojima su partneri međusobno bolesno zavisni, pomirenje žestokim seksom uslediće za manje od 24 časa. Na vratima sobe naleteo sam na brata. Vest koju mi je saopštio zapljusnula me je poput talasa, umila me je i rasanila u sekundi.

 „Umro je Tihi, jesi li čuo?”, rekao je veoma čudno, kao da se kaje zbog nečega. „Šta je, konačno su roknuli tog smrada?”, upitah znatiželjom šestogodišnjaka, nespretno pokušavši da sakrijem svaki element ravnodušnosti, koju sam u tom trenutku osećao. Jebiga, loš sam lažov. Nisam uspeo u tome. „Pa, bilo je i vreme, mnoge je, brate, nervirao!”, izgovorio sam u jednom dahu, a zatim upitao: „I, šta kažu? Zna li se ko ga je roknuo?” Kao golman koji na liniji gola čeka izvođenje jedanaesterca, nestrpljivo sam cupkao čekajući odgovor, koji je mogao da izazove bilo kakvu reakciju, samo ne onu koja je usledila. Sagnuvši osramoćeno glavu, kao da skuplja svu postojeću snagu svog duha, brat mi je jedva čujnim glasom odgovorio: „Ubio ga je tumor. Izgleda da niko sem njega nije znao da ga ima.” U momentu sam shvatio zbog čega se kaje. Jeza.

Autor: Marko Jovanović

Fotografije: blogspot.com