11 maj Perspektiva

Kada bi je posmatrao sa visine, čovek bi primetio da kuća u osnovi ima rotondu. Na njenom mestu nekada se nalazila crkva i priča se kako je zatvorena nakon što se pre pedesetak godina u njoj obesio pop. Stariji, koji događaj pamte, govore kako je sveštenik bio mlad i plavook ili u srednjim godinama i riđ. Lizao je prste nakon jela i mirisao na prasetinu i tamjan. Izgled popa je zaboravljen, ali se detalja sa mirisom svi sećaju. Žene su govorile kako je bio nesrećno zaljubljen u najbogatiju ženu u varoši, dok je priča koje su se muškarci držali da je otkrio kako ga žena vara. Sa neprikrivenim sladostrašćem govorili su o njenim grudima i u pričanju nastojali da ih oblikuju rukama kao da su ih okoštenim prstima dodirivali. Oblizivali bi pritom svoje staračke istanjene usne i grizli ih preostalim zubima na takav način da sam osećao njihovu nezaboravljenu domaštanu mladost kako mi dahće iza uveta, a potom bi se moje iznenađenje razlilo u gađenje i blagi strah. Nalikovalo bi sceni u horor filmu kada se napetost muzički pojačava, da bi konačno nakon predaha tišine nastupio vrisak. Ne znam odakle je došao u narodno sećanje pop sa svojom prsatom ženom, ali u mojim mislima starci su zajedno sa samoubicom igrali u tek započetoj skici plesa smrti, koju nisam želeo da domislim, ali sam nepogrešivo osećao oblak smešanog mirisa prasetine i tamjana što je lebdeo nad skupinom. Posmatrao sam dešavanja iz ptičje perspektive, i iznova iscrtavao u centralnom delu kružnu osnovu crkve. Vrteo bih i vrteo u mislima zidove dok ne bih osetio kako mi se glava survava na sliku iz koje nisam mogao da se probudim.

Pažnju na kuću smo obratili tek pošto smo shvatili da svakog dana po ceo dan i noć kod ulazne kapije stoje policijska kola. Nekoga su čuvali i nadgledali, a ja sam mislio prete mu ili je paranoičan. Niko ga nije video pa su meštani bockali slike po novinama tvrdeći kako je to baš taj i taj političar ili zaštićen svedok i ubrzo bi se oči, brada i ramena izlizali i postali masni od upornih, neočekivanih dodira, a lice čoveka koga niko nije video primalo bi crte svih državnih funkcionera koji su smatrani dovoljno značajnim da budu tako pažljivo čuvani. A valjda je naše mesto zaslužilo velikog čoveka ili velikog prestupnika da se u njemu skrije i da se mi skrijemo njime.

Noćas je kuća spolja bila od kamena i magle. Opet sam video kola koja se nisu micala, nestajala su u dimu. U kući nikad nisam video svetlo, a znao sam da tamo neko ne spava. I vrteo sam po glavi kao čini reč magnovenje. Jezička podsvest traži maglu, uzburkanost, traži nejasnost i traži momenat dok se gleda, a ne vidi se ništa. Sve govori to je magnovenje, kao što ponekad nešto u nama govori ovo je zaljubljenost, a ovo su moje ruke sa kojima ne znam gde ću ako ih ne naslonim na tvoja kolena. A magnovenje bi da se svede na jedan jedini trenutak, kao što bi dlanovi koji gore da se svedu na dodire. Moja svest ih koči i iznova maže maglom.

Ja sam državni službenik i premeštaju me i šetaju i prevode žednog preko vode i šalju dođavola. I ja im kažem hvala vam gospodo, ali ja sam tu pa tu. Život mi se razlio po rukama kao patrona od penkala i šta god da dotaknem ostavljam trag. Komad traga. Tek po jedan prst ili nekoliko linija, a oni bi me i po delimičnom otisku mogli stvoriti. A ja se ne mogu ponovo stvoriti ni sa svim svojim otiscima i dahtanjima.

Iznutra kuću nisam video, ali sam maštao o slikama po zidovima, o tome kako se slažu sa tepihom i nameštajem. O tome kako su ramovi zlatni kao i ivice stolica, kao i svećnjaci koji ne gore, kao i kugle na krevetima i trosedima. Kao i tanjiri i viljuške i noževi i čaše i okvir ogledala i kvake i čaršavi i jastuci. U krevetu na centru rotonde ležao je on, veliki Mida sa svojim debelim prstima što sve oblažu pozlatom. Na centru, na meti snajpera što nišani sa visine iz nekog izmišljenog helikoptera. Sa druge strane oroza pogled bi prodirao kroz krov kuće i video jasno svoju metu čija bi se mnogobrojna lica u trenutku razlila u ujedinjeni krik bola. Metak bi se nezaustavljivo otkačio sa plafona kao konopac starog popa.

Pod rukama sam osećao kamene zidove o koje sam grebao jagodice prstiju i ljubio ih svojim čelom kao raskrvavljenim usnama. I izašla bi posle ponoći i prelazila ulicu, osećao sam je kao crvenu tačku bola dok pulsira u magli. Ušla bi i skinula kaput, a ja bih u nozdrvama osećao, kao u snu prasetinu i tamjan, kako joj butine mirišu na pozlatu.

Autorka: Natalija Jovanović

Fotografije: favim.com