09 jan Neverni Toma

Krljam, kašljem, jedva dišem ali ne posustajem, pljuga je tu. Pušim kao da mi nije ništa, kao da sam, kao da sam „zdrava“. Pri svakom dimu grlo me još više grebe, krajnje logično, svesna sam ja toga. Naizmenično pijem vreli šerbet i kafu uz cigaretu naravno, ispunjavam sobu dimom, a pošto mi je nos toliko zapušen jedva se borim za vazduh, i to kakav! Sama sam ga zadimila, nema čak nikoga ni u blizini sa kim bih podelila krivicu. Imam utisak da ću se istog momenta srušiti ako ne pobegnem iz prostorije ili ukoliko iz istih ne otvorim prozor. Odlučujem se za ovo drugo, čim se izluftira moći ću da zapalim još jednu. Smeta mi, smeta mi taj prokleti dim, i tuđ i svoj, i nije to samo ovih dana kada mi je njonja puna žutih slina ima već, pa ima već neko vreme. Svesno gušim samu sebe. Šta sam ja, samosvesni samoubica? Nikotinski mazohista? Proklete bile, ma i ja sa njima.

Pre neki dan na slavi, nije sad ni bitno kojoj, pokreće se tema o pušenju. Za stolom svi pušači i jedan redak primerak naše ljudske vrste, nepušač. Njega tema ne interesuje, pa se automatski prebacuje na  izbor za Mis Univerzuma na tv-u. Tema: Ko koliko dugo puši? Dok prebiram po glavi pokušavajući da izbrojim godine, ortakinja već ispaljuje: „Ja od šesnaestete“, znači već 11 godina. ’’Pa i ja od šesnaeste’’, odgovaram.  Zaprepašćuje me činjenica 16+11, u jeeee imamo 27 godina, au! Međutim, priča za stolom ne mari za moju matematiku u glavi i ide dalje svojim tokom… „Jeste da, ali ti nisi ozbiljan pušač, pušiš taj slim, mislim ne pušiš kao i ja“. Ćutim i ne verujem sopstvenim ušima, a čujem dobro, možda ne vidim dobro ali sluh mi je dobar pa ne tražim da ponovi rečenicu.  Zar to nije ona ista persona koja mi se pre par godina podsmevala kada sam rešila da batalim pljuge? Zaklela bih se da jeste. I to ne suzdržano kao neki, već me je pri svakom našem susretu podbadala sa komentarima: „Šta kao, ne pušiš i dalje? Videćemo, videćemo…“ Neverni Toma mi se smejao tri meseca i na kraju je dočekao da me vidi sa pljugom, a onda je radosno uskliknuo: „Znala sam! Ti da ostaviš pljuge, nema šanse.“ Sećam se da sam se tad pitala čemu tolika radost, da li sam ja baš toliko zadrt pušač ili je Toma ljubomoran što je, eto, neko rešio da se ne truje više, a on nije taj neko pa je pomalo zloban, ili je pak Toma prosto Toma, nevernik. Bilo kako bilo, dok su mene pucali flešbekovi, tip koji puši tek 4, 5 godina dobio je etiketu: pušač početnik. I onda shvatim, nalazim se na takmičenju ko više, ko duže, ko je bre bolji pušač?!  A ne, ne nije oral u pitanju. Imamo čak i  pobednika. Sjajno!

Zatečena okrećem glavu ka prozoru i imam šta da vidim, sa jedne strane ulice gegaju se dva napajdirana narkomana i prepiru se ko je veći narkoman od njih dvojice, a preko puta njih stoje dva lopova okrenutih dlanova na gore i odmeravaju lepljivost svojih prstiju. U tom trenutku čujem „World peace“, prelepa misica sa krunom na glavi, smeška mi se sa malog ekrana. Uzvraćam osmeh i u sebi izgovaram: „Peace, peace i tebi sestro!“

 Autorka: Mia Marković

Fotografije: blogspot.com, weheartit.com