18 apr Felon, moja prva ljubav

Pišem o ljubavi, poljupcima, sreći, dečijim zagrljajima. O čemu bih drugom.

Imao sam skoro sedam godina. Ona je imala šest. U to vreme „Dinastija” je bila ceo moj svet. Felon i Džef su se ljubili i drapali ispod čaršafa, Stiven je bio homoseksualac, Adam se drogirao. Kristl je bila lepa, Blejk Karington nadrkani starkelja, bogat, ali pravedan, ili nešto slično.

Svako od nas je čekao scenu koja bi mu najviše prijala. Ćale i keva su čekali Kristl i Blejka da vide, sestru je bolela guzica, a ja sam čekao da vidim kako se Felon i Džef ljube ispod čaršafa.

Sinulo je sunce, došlo je proleće. Ne baš kao svako drugo, nego malo drugačije, a ja sam sve više mislio na Felon i Džefa. Dobro, manje na Džefa, a više na Felon. Bila je to moja prva virtuelna ljubav.

Idem parkićem i odsutno gledam ostalu decu. Svi negde odoše. Kaća, koja je tada imala šest godina, i ja ostadosmo sami. Odnekud se kao ptica zloslutnica pojavi njen brat Miša, koga smo svi zbog njegove feminiziranosti zvali Mejšica.

Vrzmao se tu oko nas.

„Hajde da ja budem Džef, a ti da budeš Felon?“ predložio sam.

Mada, Džef je bio tamniji od mene, ja sam žut, kose razbarušene, neočešljane, a on sav picnut. Ni moja „Felon“ nije bila baš kao prava Felon, ali bila je moja.

Ćutala je desetak sekundi. „Hajde.“ stidljivo je rekla.

Nešto se u meni probudilo. Sav sam porumeneo. Ustreptao. Seo sam kod nje na klupu. Međutim, gle malera, opet taj njen dosadni brat se tuda mota. Poslali smo ga na „naftnu bušotinu“ (iako nisam znao šta je to), koja je bila negde kod škole – to sam smislio da bih imao dovoljno vremena da se udvaram svojoj „Felon“ i da je zaprosim i sve to kako red nalaže.

Nisam bio suptilan kao Džef, krenuo sam kao june da je poljubim u usta, ali ona se protivila.

„Zašto sad, majka mu stara?” mislio sam i razmatrao da odustanem od zaruka. „Nema ovde sreće, moj Izmišljeni”, govorio sam u sebi.

„Ne možemo se ljubiti u usta!“ reče ona otresito.

„Ali, zašto, pobogu, kako Felon i Džef? Zašto ne možemo?“ Za mene je „Dinastija” bila svetinja i sve što se tamo dešavalo bila je suva istina i pokazatelj kako je u životu trebalo biti. Kako ne može? Čekaj malo, nije to u redu.

„Mama mi je rekla da ako se ljubim u usta mogu da zatrudnim!“

Razmišljao sam brzo. Nije bilo vremena za gubljenje, onaj će se vratiti sa „naftne bušotine”, moramo se ljubiti, i pokriti čaršafima, koje u parkiću nismo imali. Uh.

„Hajde, onda, makar u obraz. Šta sad. Od toga ne može da se zatrudni!?“

Pristala je, ljubili smo se, a onda je taj njen brat došao i video kako se ljubimo u obraz, otrčao do majke plačući (pomišljao sam da ga ubijem prvom narednom prilikom) koja je sišla u parkić i moju „Felon“ odvukla od mene. Ostao sam zabezeknut. Kakva tiranija.

Sutradan sam tati ispričao sve, i to za trudnoću od poljupca. Objasnio mi je da njena mama veze sa životom nema i da je pitanje kako uopšte postoji, ta moja „Felon“ ako joj se mama samo ljubila i od toga zatrudnela. Nešto se domunđavao sa kevom i „Dinastija” mi je bila zabranjena neko vreme, čisto da zaboravim na sve to, jer, jebiga, rano je za ljubav, ljubljenje i čaršafe.

„Felon“ je imala zabranu druženja sa mnom. Zauvek. Posle se i odselila. Ostao sam sam i pitao sam se kako to da mi nije uspelo da budem „Džef“ i imam svoju „Felon“ tada.

Autor: Izmišljen lik

Fotografije: favim.com