08 dec Devojka sa očima zalutalog univerzuma

Ana Popović, devojka sa očima zalutalog univerzuma. Sve njene boje su rasute po nekim plavim prostranstvima. Rastopljene i razvodnjene kao nakisle reke krajem jeseni. U njenim prstima rastu zvezde, i jagodicama se rasipaju po nedoslikanom platnu. Ona ne sanja, već iscrtava svoje snove. Laganim, mekim i preciznim linijama, granicama koje razgraničavaju sve stege.

Jednom mi je neko rekao, da ja i sa planinanama, mogu ravnopravno da se takmičim, iako (ne)skromno verujem da sam samo sebi ravnopravan protivnik. Pre neki dan, me pronašla ta ekipa, koja želi da ruši planinu. Čini se da odajem utisak pouzdanog saborca. A ja bih se, kao i Ana, borila samo sa sobom, dok ne pobedim sve što me pobeđuje.

 Nekolicina džedaja bi umetnošću da se bori za život. I nije ideja suluda, koliko uverenje da mi to možemo. A suludost nije ništa manje od ogoljene suštine postojanja. Smislenija od svih onih racionalnih rešenja, koja nude ljudi sa zapostavljenom maštom.

Mi ćemo u petak (08.12.17) u Fleki da stvorimo naš univerzum, oslikaćemo se fotografijama, muzikom, smehom, zabavom, ljubavlju. Oslikaćemo se i ponosom, što smo takvi i što postojimo svi u tom trenutku, u procepu između 18h i 2h. I što verujemo da je sve što radimo, prirodno, logično, ništa drugačije od svakodnevnice. A jeste drugačije, drugačije je to što smo isti, u suštini, i što nam se bit preklapa.

Možda nas naši snovi pronalaze samo na javi, kada ne sanjamo, već ih živimo. Osećamo, dodirujemo, udišemo, izgovaramo. Kada nam se prelamaju preko šaka, dok ih oblikujemo. Po neprocenjenim merama. Jer to što je taman, se nikada ne meri.

Ja ću prvi put okačiti svoje fotografije, i možda neću moći da opišem i pokažem sreću i ponos što dele baš taj komad zida, sa baš tim ljudima. Ali ću moći da osećam, intezivnije nego ikada do tada.

Autorka: Dragana Marković

Fotografija: Ana Popović