1945.

30. maja 2017.

-Reci mi, gde počinjem?

-Hm… Nisi daleko odavde. Misliš, možeš da počneš gde ti se ćefne. Ne ide to tako lako, druškane. Teško da možeš da utičeš na to. Evo, piše „preko devedeset godina“. Ovde pripadaš.

-Ali, uopšte ne osećam da je ovo moj dom. Toliko nevolja, problema… Najradije bih se ubio. A nije da nisam pomišljao na to. Čak sam pokušao dva puta, ali bezuspešno, kao što vidiš. Nije mi se dalo.

-I ja sam, kada sam bio tvojh godina, pomišljao da se rešim svog tela. Bio sam očajan. Upao sam u mračno društvo, nisam imao posao, nisam imao novca, vrlo mlad sam otišao od kuće… A onda mi je jedan tip, s kojim sam petkom igrao bilijar u kraju, ponudio dobro plaćen posao. U divljoj ordinaciji. Znaš, ordinacija u stanu, interfon bez imena, otvaraju ti na lozinku, najavljuješ se pozivom… Naime, trebao im je čovek od poverenja. Neko zadužen za transport kesa do granice. Nisam pristao. Sumnjivi ljudi, smrad i krvav novac. To je bilo previše čak i za čoveka poput mene, dobrovoljca sa fronta, bez obzira na to što sam živeo nešto bolje od beskućnika. Hteli su da mi slome duh, i radili su to vrlo detaljno i planski. Profesionalci! Samo su radili svoj posao, a moje je bilo da ne pokleknem. I nisam. Ali nemoj da pomisliš da je tvoja sudbina ista. Možda bi trebalo da se ubiješ.

-Misliš, možda mi uspe iz trećeg puta?

-I to odmah.

-Sada? Zar ovde?

-Tu. Istog trenutka. Pa da možemo da radimo dalje.

-Ne razumem te. Ako se ubijem, onda sam mrtav. Kako da radimo? Šta? Mrtvi ne mogu da rade. Mrtvi ne mogu ništa drugo osim da budu mrtvi.

-Pih, gluposti. Mrtvi nemaju pojma da su mrtvi. Oni jedu, piju, šetaju se, vode ljubav, pričaju, baš kao što mi sada pričamo. Umereno i razgovetno. Samo što sve rade mrtvo i to je jedina razlika. Bio ti živ ili mrtav, nije bitno koje stvari radiš. Bitno je kako ih radiš. S kojom namerom. To što želiš da se ubiješ nije ti najveći problem.

1945. blacksheep.rs

-Zašto si mi onda rekao da se ubijem?

-Zato što to traje kratko, jedan trenutak. Eto, neka bude dva, ali svakako ćeš opet doći ovde, najverovatnije sa istim problemima, ništa nećeš naučiti, kao što nisi ni do sada. Jer, da jesi, ne bi mi postavljao tupava pitanja. Trošiš vreme i sebi i meni. A vidim da si protraćio preko skoro dva veka vrteći se u krug. Kao kad pas juri za svojim repom.

-Ali, tek sam napunio 24…

-Da, prošlo je 24 kako si počeo istu stvar po treći put. Eto ti šanse za treći grešku, mada ne znam koliko ti je to pametno, a vidim da i ti osećaš da si ispao glupan, pa sad pokušavaš da ispraviš stvar. Zato si i došao. Vrlo je moćna sila koja te je dovukla ovde. Uostalom, lakše je ubiti se. Lako skoro kao bežanje s časa. Misliš da si izbegao kontrolni, ali te i dalje čeka isto gradivo. Lekcije se gomilaju, vreme ti teče, a spremi se da već sledećeg časa odgovaraš usmeno pred celim odeljenjem. Profesor ima poseban režim za onog ko beži kad se znanje proverava na delu. I nije nimalo prijatan – ni tretman, a ni profesor.

-Pa, šta da radim? Ne želim da se ubijem… Opet…

-Sada već razmišljaš. Problem je što je tvoje pitanje o početku. Nemaš ti problem da počneš, već da završiš. Nikada ne završiš! Misliš kako si završio, a u stvari si počeo po ko zna koji put. Završi tako da bude gotovo! Kraj! Počni nešto drugo! Ostani na prokletom kontrolnom! Nemoj da se plašiš!

-Strah me je da neću znati…

-… jer nikada nisi počeo stvarno da učiš.

-Ne znam šta bih učio…

-Prvo moraš da se odužiš za štetu koju si naneo drugima. Nisi bio momak, muž, otac, deda, stric, ujak, drug, prijatelj… Nisi tu samo zbog sebe. Nikada nisi hteo da ubiješ sebe, već trenutak koji je težak kao mrtvački sanduk, koji te opominje koliko si do sada trenutaka ubio neprihvatajući svoje obaveze. Pomaži, učestvuj, obnavljaj, gradi… A kada sve to uradiš, znaćeš da nije kraj onda kada ti želiš, već kada to treba i mora. Više neće biti važno gde počinješ i gde se završavaš, već kako traješ i koliko si naučio stvarajući. Dva puta ubijaš koga ne treba, a sad budi mudar, pa ubij mrtvog čoveka, jer samo tako možeš da (o)živiš.

Autorka: Ana Krsteska

Fotografija: favim.com