TERMINAL

2. јула 2019.
Svi terminali ovog sveta da se ujedine, ne bi bili dovoljni da se vrati onaj jedan sa rukom u ruci i nogama na koferima.
Letiš li još uvek? Voliš li na terminalima širom sveta?
Verujem, sad više ne moraš da jurcaš, znaš sve šifre letova. Ne moraš da meriš težinu kofera jer ne putuješ low cost kompanijama. Svako nađe način za svoje preživljavanje i proživljavanje. Ti si našla svoj, a ja se još uvek tražim.
Više ne letim. Tako je nekako lakše. Što bih se trudio da budem iznad oblaka kad ni ovako ne mogu da utvrdim da li je moje trenutno stanje na zemlji ili van nje, a Limbo je za ovakve poput mene nažalost zatvoren.
Jedino što sada lebdi su ovi redovi. Ionako ne znam šta bih sa njima. U onome što sam tebi pisao, neki drugi se pronalaze. Ni u mojim rečima nas više nema, sad nekim boljim i većim od nas pripadaju.
Sećaš se nekad nismo znali ni broj našeg leta? U koji red da stanemo da bismo dobili dozovolu za prolaz dalje? Da li treba da skinem kaiš i izbacim svu tečnost iz kofera da bih prošao kontrolu?
“Bojim se da ne zakasnimo na let.”
“Pa šta i da ostanemo ovde, jel ti loše?”
“Naprotiv, prelepo mi je sa tobom.”
“Zaustavio bih vreme za nas.”
Šta bi bilo da smo ostali? Na terminalu ima svega. Na kraju krajeva, možda smo i mogli obrnuti krug do Pariza ili Talina. Imali smo ceo naš svet pod nogama, a gradovi bi se sami od sebe upisivali u karte samo nama dostupne.
Možda ja nisam ni trčao sa našim punim koferima ispred tebe ne znajući kako da pratim znakove, ni koga da pitam kad Italijani jedva progovore reč engleskog. Je l’ neko uopšte pomenuo koji izlaz da tražimo? Jesi li uopšte tražila da zastanemo da bi došla malo do daha? Ne sećam se da smo delili jednu paklu cigareta i kako si već tada govorila da ćeš prestati da pušiš. Veliki gradovi, veliki aerodromi i velike brige. Ko bi se svega setio? Ali šta je ljubav na terminalu kad nemaš više ni koga da voliš ni gde da putuješ?
Autor: Marko Todorović
Fotografija: weheartit.com