11 avg Tamara Zidar: Zidanje originalnog sveta

U njenom prvom kratkom filmu rodila se Iskra. Idealno ime za jednu devojčicu koje je neodvojivo od naziva filma – „Rađanje porodice“. Šta sve iskri u njenom životu, kako raste porodica i kuda putuje, a kuda se vraća – pitali smo Tamaru Zidar.

“Putujemo, pišemo, fotografišemo.” – Ovako zvuči sveto kreativno trojstvo Tamare Zidar. Mogu li jedno bez drugoga – putovanje, pisanje i fotografisanje? Može li Tamara bez stvaranja?

Da si me to pitala pre 9, 10 godina, rekla bih nikako. Sva tri su mi tada delovala neodvojivo i neophodno kako bih doživela neko putovanje ili fotografiju ili priču celom svojom dušom. Sada svesno odvajam svaki deo u njemu uživam pojedinačno. Najlepši momenti, što na putovanjima što u svakodnevnom životu, ostanu nezabeleženi objektivom fotoaparata i neprenešeni na (digitalni) papir. Vremenom ih um verovatno ulepšava, ali u tome je i draž.

Za mene je putovanje oduvek predstavljalo tranformaciju osobe kroz kretanje, tako da verujem da je baš to putovanje iz trojstva dovelo do toga da počnem zapravo da pišem, a i fotografišem. Ili sam se vremenom ulenjila pa nemam snage da na putovanjima i fotografišem i beležim i uživam u isto vreme.

Bila bih veoma neskromna kada bih rekla da ne mogu bez stvaranja, ali moram priznati da sam u jednom posebno uspešna, a to je stvaranje nereda i haosa.

Gde se nalazi izvor tvoje nezaustavljive kreativne energije?

Odgovor zavisi od sagovornika. Ako je neka romantična duša, mogla bih pričati danima o treptajima, dečijim osmesima, zrnima peska, teksturi zemlje, vatolikim oblacima, zaljubljenim pogledima, emocijama, bebećim stopalcima, trudnicama, ljubavi, siluetama, talasima, krošnjama, a mogla bih i reći da je to najčešće u pitanju kafa ili crni čaj. I deca. Deca me inspirišu, oplemenjuju i izvode u šetnju. A svi znamo da se napolju dešavaju neverovatne stvari, samo treba izaći i pronaći ih.

Svaka tvoja fotografija je svedočanstvo o ovekovečenoj emociji.  Kako se emocija ovekovečava? Šta se “okine” u tebi kada se “okine” snimak?

Mislim da je proces stvaranja te emocije vredniji od same fotografije. Biti svedok promena u nečijem telu i biti privilegovan da tu promenu ovekovečiš je nešto što mene inspiriše i motiviše.

Na početku moje fotografske karijere, nisam imala hrabrosti da fotografišem ljude. Tada je to za mene značilo izlaženje iz sigurnog, poznatog i ušuškanog u nešto novo, neopipljivo, nestabilno i neizvesno. Sve dok nisam rodila prvu bebu, sina prvenca koji je samim rođenjem otključao moje najskrivenije strahove i nesigurnosti i ostavio ih otvorene da ih rešim. I tako smo on i ja vežbali zajedno, upoznavali se i učili. On da puzi, hoda, govori i trči, a ja da prihvatim ljude, uživam u njihovom društvu i izađem iz svojih veštački napravljenih okvira. Od tada uživam u kontaktu sa ljudima, obožavam da fotografišem ljude i dopuštam da svako novo upoznavanje na neki način utiče na moj život.

Tvoj prvi film “Rađanje porodice” privukao je veliku pažnju javnosti. Na tvom blogu www.geravodeli.com pisala si o nastanku filma, o emociji i jednom potpuno novom iskustvu. U kojoj meri te takvo iskustvo promeni?

Ne znam da li je sam čin rađanja čoveka na mene toliko uticao koliko činjenica da je neko imao dovoljno poverenja u mene da mi dozvoli pristup takvom veličanstvenom događaju. Prošlo je godinu dana nakon Iskrinog rođenja i mnogo stvari se u mom životu promenilo. Da li je to uticalo, nikada neću znati, ali je sigurno bio jedan od okidača.

Svojim životom i iskustvom pokazuješ da postoje i drugi, nekonvencionalni načini da se živi, diše i stvara. U Srbiji su svi navikli na “pozorište u kući”, a Zidari progviruju iz cirkuskog šatora. Između cirkusa u kući i kuće u cirkusu Tamara bi izabrala…?

Kuću sa dvorištem. I baštom sa organiskim povrćem. I lavandom i ruzmarinom. A može i zvuk mora, kad već pitaš 🙂

Postoji li “zidarski” recept za avanturizam? Kako raste porodica?

Reprodukcijom. Za početak. Zatim sve sastojke, odnosno članove porodice uzmete za ruku i izađete napolje. Dodate malo sunčevih zraka ili kapljica kiše, malo točkova, peska, koraka, voća, maski za ronjenje, sladoleda, šarenih sandala i gumenih čizmica, puno rezervne garderobe i spremni se za sve situacije. A gde je troje, tu je i četvoro. Gde je četvoro, tu je i petoro, jer nikad dosta dobre ekipe koja se najbolje razume.

Koliko je život drugačiji kada umesto perspektive izabereš “Putospektivu”?

Putovanje iz drugačije perspektive iliti retrospektiva putovanja. Izmeštajte sve to i dobićete Putospektivu. I mnoštvo dobrih priča, ljudi, ideja, fotografija, dogodovština, poznanstava, saznanja i saveta iz svih krajeva sveta. Putujem sa Putospektivom već godinu i po dana, a da nisam napustila opštinu teritorije Stari grad. Iz ove perspektive, ništa ne bih drugačije uradila.

Kada bi mogla da izabereš jednu super moć za sebe, šta bi to bilo?

Najlepše doba dana za rad i pisanje je noć. Zato i sada u 00:43h sedim za laptopom I kucam ove redove. Moj prvi ozbiljan posao sa 17 godina je bio u popodnevno/noćnoj smeni i podrazumevao je ažuriranje sajtova dnevnih novina i koliko god drugima to zvučalo neprivlačno, ja sam obožavala tu tišinu i mir, posebno nakon gužve koju bih zatekla u redakciji kada bih dolazila popodne na posao.

A još jedna olakšavajuća okolnost je bila ta da je i moj tadašnji momak, sadašnji otac naše dece, radio takođe u noćnoj smeni tako da smo bili vrlo usaglašeni što se tiče slobodnog vremena. Jedino što je drugačije tada i sada su mala, tek probuđena lica naših dečaka koja ugledamo čim otvorimo oči dok pokušavaju neprimetno da nam se uvuku u krevet i ne tako tiho dogovore ko će između mame i tate, a ko će samo do mame da se ušuška.

I dok nisam zaboravila šta je bilo pitanje: volela bih da ne moram da spavam. Da sam uvek odmorna, da mogu da spavam kad ja to izaberem i da moje ne spavanje ne utiče loše na moje opšte stanje organizma. I da nemam podočnjake. To bi bila jedna baš super stvar.

Zašto si ti crna ovca?

Takvu me majka rodila.

Srbijanka Stanković

Izvor fotografija: Tamara Zidar