Pišem ti da ti kažem da sam ti juče napisala pjesmu O tome kako lista drvo ispred moje kuće i kako baš mnogo može da stane U platneni ceker i moje srce Sigurno bi se smijala Jer je smiješno ja uvijek taj mišić uporedim s nekom od sprava iz fiskulturne sale Klati...
Bili smo sigurni da negdje i nekad mora postojati zeleni vrt. Sigurni da će ti mirisi mamiti i najveće ljubitelje teških i mračnih boja. „Mrzim mračnjake!“ Govorio je tako moj dobri drugar. Svaki put dok smo šetali korzom, neki slučajni pesimista bi se potrudio da...
Da li se sećaš? Zvala sam te hiljadu puta na dan. Iako si udaljen samo dva minuta. Gledali smo neki crtani, tada popularan. Skupljali sličice, pravili haos po kući. Jurili biciklima niz ulicu svakog proleća. Krali trešnje od komšije. Makar i one zelene. Nije nam smetalo. Te su bile najslađe. Kao i ceo taj period. Detinjstvo. Ožiljci od "majmunisanja" po drveću. "Ne ljuti se...
Nedelja je dan kad se meni u šaci drže trešnje i gleda u beskonačnost rupa prostirke nad našim glavama. I zato mrzim kad neko nedeljom umre baš kad sam ja puna nade daleko u nebo pogledala, čak možda i videla malo, na kratko, bose, zatim...