Danas je rođendan mojoj prvoj ljubaviI uvek se, kada dođe taj dan,setim svojih blesavih sedamnaest godinaI tvojih tričavih devetnaestKada ti je sve bilo preče od mene sameA meni sve beznačajnije od tebe.Setim se ludih voznji mog zeta, do tvog gradaDa te vidim samo na sat-dvaI...
Između redova, u našoj poemi čitam, kako se spotičem sama o sebe, o obe svoje noge. I dok leva žuri za desnom, desna kaska za levom, u tom raskoraku ja zaboravljam, ja uporno zaboravljam voleti sebe. Onako smetenu u slutnji i naivnu u verovanju da opet neće ispasti naivna. Tako slutnja postaje jedinu u šta verujem dok zaboravljam, uporno zaboravljam voleti sebe. Ne zameri mi što pored tebe učim ponovo voleti...
Danas je bez potrebe umrlo previše ljudi, u ratu, od izlečivih bolesti, abortusa ili usled nepažnje prilikom prelaska pešačkog i ja sam toga bolno svestan ali mi se sve to čini nebitno kada čekam autobus po hladnom danu. Jedino što uspeva da se probije kroz moju gustu bradu osim lošeg vremena je njeno obećanje da ćemo biti srećni...