Postoje žvake Zalepljene za radijatore Nekog doma zdravlja. Dinari Koji padaju pred kioskom, Kod autobuske stanice, Iz džepa sede glave Koja brzinom sekundare Za njima, strasno Poseže. Kamenčići Na ulicama, Ispred zgrade, U cipelama, Koji žuljaju na tuđe I suđeno, Da te presretnu na putu. Na tome počiva postojanje: Sve što vidiš gore se uvek menja, Ali to dno, ta suština Ipak ostaje ista. Bolje gledaj...
Noć opseda Dok se senke po zidovima Spajaju u jednu tačku crnila Sve je odavno zamrlo Sem jednog svetla U jednoj sobi Gde vreme stoji. Magični trenutak postojanja Opravdava zašto volim noć I ublažene demone Koji spavaju duboko u meni Kao i svi ostali negde tamo Jedini sam budan kada svet ne diše. Kazaljke se više ne čuju Osećam se...
Neprimetno juriš kroz tamu, osmehom ćutiš, pogledom govoriš o životu, oslanjaš se na prazninu, ostaješ prava žena u vremenu zlom. Odaješ se samo ponekada, dok u prahu izmaglice bledog jutra vučeš ljubav kao težak prtljag. Postojiš samo dok gaziš tminu, tragove brišeš suzama prokletih, bedni te mole da izdržiš, poniženi naziru sebe u tebi. Bez toga, sigurni...