Pljujem sve neizgovorene reči Kao dete svoje zalogaje. I bacam ih ispod stola, U tišini, Kad niko pored ne može da vidi Da mi naširoko, Uzduž i popreko, Nedostaješ. Pijem sve tebi prećutano, Nešto progutano, Nešto ispljuvano, Ispod stola, U tišini, Kad niko pored ne može da vidi Da mi naširoko, Uzduž i popreko, Nedostaješ. Autorka: Elena Ederlezi Fotografija: weheartit.com ...
Kada mi nedostaješ, ja lažem sebe, da mi ne nedostaješ. Vrlo uverljivo, isključivo tvrdim, da ti meni ni ne trebaš. Jer kome bi ti, osim meni, nedostajao? Kada mi nedostaješ. Ja ne znam da li je ikada, iko, ikome tako nedostajao. Toliko malo je tebe, meni ostalo. Da bi nedostajanje, ovako dugo i suvišno, trajalo. I ne znam šta mi je toliko, od tebe...
Znaš kako je, kad onome koga voliš, poželiš da bude voljen, i voli? Onako kako zaslužuje. A ne znaš šta je to, što ti zaslužuješ. Znaš kako je, kad sa nekim ne govoriš? I o njemu ne govoriš. A da ćutiš, ne možeš. Znaš kako je, kad onako ludački nedostaješ? I ne znam šta ću, ni sa tobom, ni bez tebe. Kad...
Nedostaješ mi, onako literalno. Kako niko realno, ne može da nedostaje. Nedostaješ mi kao vazduh plućima. Zaglavljen u grlu, među rečima. Kao dodiri koži. Nedostaješ mi, više nego govorniku ćutanje. I suvom nepcu, čaša vode. Nedostaješ mi kao tišina, među nanizanim tonovima. I glas, ogluvelom uhu. Kao svetlost, oslepelom oku. Nedostaješ mi, kao mrak, usnulim kapcima. I intimnost, nezasitim ljubavnicima. Nedostaješ, onako kako se ne nedostaje. Ludački. Neizdrživo. Nedopustivo. Opterećujuće. Kao misli, glavi otežaloj ramenima. Nedostaješ, kao zagrljaj...
Danas mi posebno nedostaješ, a nije neki poseban dan. Čak, moram priznati, bio je poprilično traljav. Kiša me je vezala za krevet i naterala da mnogo razmišljam. A ja sam takav,malo oštećen, ne volim mnogo da razmišljam. Glavom kroz zid, pa makar pukla glava. Svaki put kada...