U kolima se pričaju najlepše priče. One, u kojima imam deset godina, deda mi kupuje točeni sladoled, sedamo u vozić i dok se vetar igra mojim loknama - da, imala sam lokne i ne, deda nije imao kosu, pa nije mogao ni lokne imati, slušam...
(čitati uz Amiru Medunjanin - „Što te nema“, na tekst Alekse Šantića) Ovde kod nas je jesen. Doba šarenih parkova, šuštavog lišća i umiranja. U vazduhu je miris pečenog kestenja i nostalgije. Znaš da mi je šareno omiljena boja, da sam pomalo melanholik i buntovnik. Znaš...
Udišem vazduh kao da ću zaroniti. Tri, dva, jedan. Otvaraju se vrata. Ulazim kao zvezda u oblaku dima. Svetlo me nosi. Početna stanica trole. Sesti? Ne, plastika se topi od vrućine. Ili će možda kod bolnice ući neka starica ili neko kome je potrebnije sedište. Možda...