12 nov ZNAŠ DA VOLIM JESEN

(čitati uz Amiru Medunjanin – „Što te nema“, na tekst Alekse Šantića)

Ovde kod nas je jesen. Doba šarenih parkova, šuštavog lišća i umiranja. U vazduhu je miris pečenog kestenja i nostalgije. Znaš da mi je šareno omiljena boja, da sam pomalo melanholik i buntovnik. Znaš da volim Jesen.

Danas je neobično topao dan za novembar. Slučajno su se moji radoznali koraci našli ispred bašte baš ovog beogradskog kafića, kada se čulo prebiranje prstiju po žicama gitare. Znaš koliko volim njen zvuk. Znaš da ne verujem u slučajnosti.

Poput umornog mornara privučenog večnom pesmom sirena, obrela sam se u čudesnoj bašti. Za stolom neobičnog oblika, čekale su dve stolice. Na stolu gori jedna sveća crvene boje. Njen miris grli se sa zvukom sevdalinke koju izvodi ova nestvarna žena. Znaš koliko volim svetlost sveća. Znaš koliko ne volim sevdalinke.

Ipak, evo nas ovde. Jesen, sveća, sevdalinka, jedna prazna stolica i ja. Pišem  tebi. Pismo koje znaš da nikad neću poslati.

Dugo te nema. Beogradske ulice više ne pamte naše susrete, onim slučajnostima u koje ne verujem.

Volim da te zamišljam.

Tako se u mojoj mašti svakog dana sakriješ na novom mestu. Odeven u kaput glavnog junaka knjige koju u tom trenutku čitam; u sanjivom jutru i neispričanim  snovima; u delovima parkova i ulica kojima su nekada naši koraci složno hodali… Ponekad te pronađem i u slučajnim prolaznicima koji imaju držanje kao tvoje. U masi nepoznatih ljudi na koncertima bendova koje smo zajedno slušali. Kriješ se u zvucima gitare, u belim oblacima, mirisu vina. U plavim dečacima duge kose. I, baš kao sada, u svakoj tužnoj pesmi.

Ne dam ti da te zaboravim.

Onda kada su se naše misli prvi put dotakle, pričao si mi o važnosti reči u pesmama. Već tada sam se pitala koji duhovi žive u tvojim melodijama, kakvi tragični krajevi i neporecivo ludilo? Pitam se jesam li i sama sada jedan od duhova? Skrivena među rečima melodija koje slušaš kada si sam? Nadam se da jesam. Kad god slušaš moje pesme, da stojim pored tebe, šapućem ti u uho…

Zamišljam te na praznoj stolici pored sebe. Pališ cigaretu pomalo naboranog  čela, potom ispuštaš oblak dima uz uzdah, kao da je poslednji. Uživaš u trenutku . Zamišljam kako bi izgledao naš razgovor nakon toliko godina:

– Odavno nemam sa kime da pričam o stihovima. Vino pijem isključivo sam. “Kad čovek hoće da pije vino, onda pažljivo bira peharnika i druga u uživanju.”

– Još uvek pamtiš citat koji sam ti rekla pre milion godina. I još uvek nisi naišao na nekog sa kim možeš piti.

– Pamtim svaki trenutak kada sam bio srećan.  I ne, nisam naišao. Znaš i da neću.

* * *

Konobar joj prilazi:  – Dobra Vam noć. Čime mogu da Vas poslužim?

Lady S.: – Flašu crnog vina… najbolje koje imate. I dve čaše… I ako imate upaljač?

On vadi upaljač iz džepa, prinosi ga njenim usnama i obasjava plamenom pitanje:

– Čekate nekog?

– Da, nekog ko nikada neće doći.

Reči na papiru su buknule u crvenom plamenu. Njihov odsjaj je dugo stajao u njenim zenicama, dok su zvuci gitare šaputali melodiju izgubljenih ljubavnika.

Autorka: Sanja Petrović 

Fotografije: pinterest.com