23 sep Srećan rođendan, Crna ovco!

Crna ovčica je nastala iz neozbiljnog razgovora dva moderna klovna, iz rečenice: “Neće ti uspeti!”, iz srca, iz inata, iz straha. Od danas je ozbiljna dvogodišnjakinja. U sebi nosi oko 2.500 autorskih tekstova, oko 1.500.000 reči.

Sajt Blacksheep.rs su LJUDI, tačnije zajednica LJUDI koja sebe stvara. Raštrkani po Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini spojili su se u jednoj maloj crnoj tački.

Posle dve godine, LJUDI iz ove zajednice izjavljuju sledeće:

Marko (Ljermontov) Antić: Budim se, tobože sređujem i odvlačim do posla. Pešaka, blizu je. Dobro je, još uvek imam taj part-time posao. Kao, trpe me. Rano je, nema ljudi. Dakle, Njegovo Visočanstvo Internet stupa na scenu… Da, i vi to krišom radite u kancelariji ili učionici. Znam, znam… Ne, ne čitam ni „Blic“ ni „Kurir“ ni „Vašington post“. Ne tiče me se. Tiče me se ovo. Jer sam i ja deo jedne redakcije koju poštujem i volim. Moj full-time posao. Čuj, full-time posao, a ne živiš od toga? Ne, ne živim od pisanja. Pisanje i čitanje me ČINE živim. Da, postoji razlika. Kako? Pa, elem… Znam da Tijanina kolumna može da me otvori, omekša ili inspiriše. Ili Askina. Ili bilo čija. Opasne su te cure kada analiziraju nas muške… Znam da Srđan i Vladan vole noar i horor. Znam da neće omašiti kada uređuju i pišu. Đurđa voli misterije i pohvaliće naznake napretka/promene u mojim pisanijama. Tanja je putovala, ostvarila još jedan san – i pisala o njemu! Hristina je lepršava i ozbiljnija. Na tufne. Potajno se topim ako joj se dopadne moja pesma. Uz Željkov tekst – pivo i cigara. Kao i uživo uz priču. Doktore Andrija – i Čehov je bio lekar? Mladen i Darko i Elena i Antonia i Marija i Sanja i Maja i Milica i Nataša i Marko i Sanja i Stevica i Sara i Anela i Darko. I vi ostali, divni ljudi. Nemojte stati.

Srbijanka (Aska) Stanković: Aska je najrazigranija ovca u stadu. Već dve godine javno pleše sa Žmuom i boji zivot u P. Zbog Ovce je život u provinciji život po meri. Zbog Ovce se raste.

Darko (Bobarka) Stanković: Crna Ovca slavi još jedan svoj rođendan! A kao da su se juče Tića i Stepi našli na onoj čuvenoj kafi, posle koje više ništa neće biti isto… vreme je namignulo i proletelo, ali ovog puta ispunjeno pesmama i pričama. Blacksheep.rs je postao pravo mesto okupljanja svih iskrenih zaljubljenika u pisanu reč, i dokaz da književnost u ovoj zemlji ipak ima lepu budućnost, dokaz da se naše generacije, iako od mnogih okarakterisane kao izgubljene, neće bez otpora prepustiti okupaciji kiča i šunda. Srećan ti rođendan, leeepa! Živela ti nama još 100 godina!

Željko (Nikon) Jevtić: Jedne od ovih godina ću naučiti da se ne bojim. Valjda to čovek ne ume sam. Imao sam sreću da se okružim ljudima koji su hrabri, neki su utabali staze da mogu lakše da koračam, neki idu ruku pod ruku sa mnom i ćušnu me kišobranom negde oko lakta kad zadrhtim.  Jedne od ovih godina ću odrasti. Imao sam tu sreću da se okružim ljudima koji su… Nema veze, jedne od ovih godina, kad i naše stado malo poraste.

Tanja (Bosanka) Spasojević: Sjećam se oktobra 2013. godine kada sam se prvi put javila redakciji Blacksheep-a. Tada nisam imala pojma ko stoji iza cijele priče. Poslala sam kratak e-mail i nekoliko svojih pjesama. Tada nisam mogla ni sanjati koliko važnu ulogu će upravo to ‘send’ odigrati u mom životu. Sjećam se i januara 2014. i Tijane koja me čeka na stanici u Beogradu. Razgovora do kasno u noć, slatkog doručka i turske kafe. Takve stvari se ne dešavaju često. Ali se dese. Dobri ljudi danas su rijetkost. Ali ih ima. Ja sam imala sreću da nabasam na njih i da ih upoznam u junu prošle godine, mada smo se svi mi prepoznali još mnogo ranije. „Ovca“ je mnogo više od web stranice, mnogo više od blogova, poezije i proze. „Ovcu“ čine ljudi koji stoje iza nje, koji su uz nju, koji vjeruju u sebe i u to što rade, koji nastoje svim silama da promijene nešto na bolje, koji se trude, rade, griješe, padaju, ustaju, a samim tim i rastu. I koliko god mali još uvijek bili, za jednu stvar smo ipak preveliki – ne stanemo ni u jedan kalup! 🙂 Srećan nam rođendan!

Sara (Vangla) Savčić: Oduvek sam mislila da je (u)poznavanje ljudi nemoguće ako nije face to face. Da iskrena prijateljstva nije moguće graditi bez žive reči, smeha i suza u dvoje. Ili više. Zajedničkih izlazaka, prepirki, rođendana, praznika. Dobitaka i gubitaka. Konkretnih zagrljaja i čvrstog stiska ruku. Kad čitam Andrića, Barika, Kavabatu i tako te velikane, više osećam neko strahopoštovanje nego bliskost. Kada čitam Blacksheep tekstove, dogodi se nešto drugo. Mogu da se uživim u priču, da se poistovetim na likovima. Sa pripovedačima. Bude mi jasno to stanje uma i svesti. To stanje duše. Drago mi je što sam postala deo tog stada. Utoliko mi je draže što se i neko drugi možda oseća tako dok čita ono što se odigrava u mojoj glavi. Volela bih da jednom i moje dete čita Ovcu. Najiskrenije to kažem. 🙂 Živela nam ona još dugo, dugo.

Marko (Lepi) Galić : Teško je pretočiti dve godine u nekoliko rečenica, ali počeo bih ovako: „Crna ovca je došla meni. Crna ovca je birala, izabrala je mene.“ Volim da razmišljam na taj način. Savršen sklop vremena, mesta i radnje, pripovedačkog trijumvirata. Ne znam kako ili zašto sam upoznao ljude koje danas nazivam porodicom i stadom, ali jesam. Crna ovca je birala, naišla je na mene u ulici Narodnih heroja u sitnom ogranku novosadske biblioteke, baš tamo, kod glavne pošte. Danas, nakon dve godine u redakciji, osećam se slično, sitno, izgubljeno, ali ispunjeno, potpuno. Crnoj ovci sam podario reči, a ona meni život u čarima polihromatskog crnila.

Sanja (Zeleni čuperak) Petrović: Crnu ovcu sam upoznala kad je bilo tek jagnje od nekih osam, devet meseci. Prišla sam mu i rekla, „Ćao, oduvek sam te tražila. Je l’ mogu da se pridružim tvom stadu?“ Zablejalo je veselo, „Ako umeš da nosiš crno ruho dok svi nose belo, ako ideš levo dok svi idu desno, ako umeš da se smeješ i kad ništa smešno nije, ako vidiš dugu i kroz kišu, ako umeš da šapućeš zagrljajima, razgovaraš oćima i misliš srcem, ako veruješ u dobre ljude, ako veruješ u jednoroge i bajke, ako umeš da maštaš, ako voliš miris knjiga, ako voliš (hladno) pivo, ako voliš… onda si već deo nas. Danas ovo jagnje puni dve velike godine. Ono veruje u bajke ali i jeste jedna velika realna bajka. U kojoj žive junaci koji prkoseći realnosti boje svaki novi dan snagom svojih reči i mašte.

Stevica (Pjesnik) Rajčetić: U stadu sam naučio dve stvari, jedno pivo nikada nije jedno pivo, pa i to da se po oplemenjavanju vijuga obavezno mora oplemeniti i jetra u najblližoj kafani i to po mogućstvu do prvih jutarnjih autobusa. Iskreno, da nema Crne ovce, valjalo bi pronaći jednu djevojčicu u starkama da je osmisli i da oko sebe okupi brojne magistre doktore u bojenju sveta rečima.

Sanja (Čokoladna) Janković: Ja volim da kažem da sam uz „Crnu ovcu“ prodisala i propisala. Bilo je to pre dve godine. Tijana (urednica) i ja smo se srele van fakulteta, van portala, van bilo kakvih pisanija, a upravo to je bilo ono što nas je spojilo. I ne samo nas dve, već sve nas koji smo ovde i mislimo da imamo šta da napišemo. Kažem napišemo, a ne kažemo, jer su pričanje i pisanje dva zasebna sveta, dva zasebna kanala obraćanja i to je najdragocenija stvar koju sam ovde naučila, pogotovo jer mi je ovaj drugi svet uvek bio draži. J I drago mi je što sam tu gde jesam, jer svaka ovca svome stadu ide…a crna posebno!

Srđan (Kući, kući) Gagić: Kada razmišljam o blacksheep.rs često ga vidim kao neku vrstu virtuelne sigurne kuće za sve mlade kreativne ljude koji tek treba da nađu svoje mesto i svoj izraz, mesto na kojem mogu i da pogreše, i da se traže, i napreduju i zablistaju, kao i za one iskusne umetnike koji su tu da svoju priču podele sa brojnim čitaocima. 12 000 pratilaca sajta koji se bavi književnošću, umetnošću i kulturom, stotine pregleda tekstova, ali i više humanitarnih akcija, uspeh su po sebi i drago mi je da imam priliku da i sam, nešto manje od dve godine, sarađujem ravnopravno sa prvom, originalnom postavom uredništva. Ovci želim da u narednoj godini dočeka svoj festival i što više novih autora, da raste, napreduje i sa svakom nedeljom bude sve bolja.

Hristina (Hjo) Petrović: Ovca je, tvrdim, jedna od najlepših stvari koje su mi se desile u životu! U današnjem, brzom i pomalo hladnom – „instant“ vremenu, zbilja je čast ogrnuti se crnim runom i šćućuriti uz još mnogo lepih, običnih ljudi, koji umetnost ne stvaraju – oni jesu umetnost. Živela, Ovčice i srećna nam bila!

Andrija (Doktor) Jocić: Singularitet– centralno mesto Crne rupe u kome se najsitnije čestice rasčlanjuju ili energija gubi oblik. Ovcalaritet– centralna ideja Crne ovce zbog kog svaka napisana pesma ili priča postaju deo ogromnog sincicijuma normalnsoti, ili pak mesto gde energija menja svoj intenzitet umnožavanjem do beskonačnosti. Mnogi su se plašili da ono stado učenjaka u Ženevi ne napravi neko crnorupasto čudovište koje će nas pojesti. Ja se sa duge strane nadam da će Ovca nastaviti da raste i pobeđuje svakodnevna čudovišta koja će, ako ih Ovca ne zaustavi, početi da nam iskaču iz štednjaka. Uvek sam se osećao kao ovca. Naivan, podložan prevarama i iskreno glupav. Ali sada sam Ovca, crn, kul i silan (poslednja reč se ne akcentuje kao omekšivač, hvala!).

Anela (Crvenokosa) Uzeirović:  Još jedna izgubljena ovčica uspela je da se ugura u crno stado. To stado nije kao ostala. Ima nas raznih: mrguda, romantika, pesnika, onih tufnastih, pegavih, brbljivih, tu su i nostalgični, stidljivi, misteriozni… U njemu svaka ovca fura svoj fazon bez ikakve rezerve. To stado je šareno i kada oko tebe baš i nije veselo. Pušta te da rasteš, a ponovo, ako želiš i da ne odrasteš. Zato i volim da čitam tekstove drugih ovčica, da uplivam u tuđe svetove, jer tada puštam da me njihove reči inspirišu, motivišu i poguraju napred, da se i sama osmelim da porastem. Svi znaju da pišu, ali ne ume svako sa rečima. A mi umemo. I to baš.

Tihomir (Čovek-bend) Škara: Na Crnoj ovci se osećam kao mali klinac koji stvari posmatra iz nekog ćoška, neupućen, preplašen, ali bez obzira na to, taj klinac uči od starije braće i sestara, i skuplja njihove najbolje fore. Trudio sam se da Tijani predstavim uglavnom one zaokružene i iskrene priče, koje meni možda nisu toliko drage i lepe, i ni zvuče nešto posebno, ali nose jasan utisak. Ovca mi pomaže u učvršćivanju još krhkog stila izražavanja, i zato nestrpljivo čekam sledeći zbornik i druženje ekipe!

Đurđica (Razum i osećajnost) Zec: Nemam šta da dodam na onaj tekst od prošle godine osim da ćemo organizovati festival i dokazati da i to možemo.

Tijana (Selfi) Banović: Nekad se osećam kao glavna sestra jedne duševne bolnice u kojoj se svi lečimo rečima. Ta prkosna crnoovčasta dvogodišnjakinja mi je pružila mnogo više, nego što sam ja njoj dala – pružila mi je kreativne ljude, koji itekako izlaze iz kompjutera. Ljude koji se igraju, razmenjuju znanja i iskustva. Ljude koji istražuju i koji nisu zaboravili da se igraju. Ljude koji se stvarno lože na umetnost i kulturu.

Zahvaljujući Crnoj ovci sam naučila da nije sramota reći da na početku ove priče nisam imala “Vau biznis plan” i razvijenu marketinšku strategiju. Nikada Crnu ovcu nisam posmatrala kao projekat koji treba definisati i staviti u okvire. Znate, kada imate definiciju, onda se držite samo nje. Ohrabrivali smo se i podsticali da svako bude ono što jeste, da preraste sopstvene definicije i granice, da ne siluje inspiraciju, da zaboravi na sujetu i da raste uz svoje delo.

Zahvaljujući Crnoj ovci sam naučila da nije sramota reći da si bloger, ukoliko pišeš srcem i pored toga imaš pravo zanimanje i život. Ukoliko ne živiš za lajk, već za zagrljaj.

Naučila sam da “kad se male ruke slože, sve se može, sve se može”! 🙂

Srećan rođendan, kovrdžava!