Snežana Stojčevska: POEZIJOM NA VETRENjAČE  

29. oktobar 2018.

Pesnikinja Snežana Stojčevska jedan je od značajnih glasova mlade makedonske pesničke scene. Rođena je 1980. godine u Skoplju. Objavila je zbirke pesama: Šeќer po podot (2012), Pod nulata (nagrada Beli mugri, 2013), Modri fantazii (2015) i Treba da e lesno (2017). Uređuje Sovremenost, časopis za književnost. Sa Snežanom Stojčevskom razgovarali smo o njenoj poeziji i poetici, a povod za ovaj razgovor je zbirka pesama Treba da e lesno (Treba da je lako) sa čijim se prevodom srpska čitalačka publika upoznaje ove godine u književnim časopisima i na internet portalima u našoj zemlji.

 Kroz stihove zbirke pesama Treba da e lesno upoznajemo i Vaše detinjstvo. S obzirom na to da ste diplomirali pedagogiju, da li je tokom odrastanja teško suočiti se sa detetom u sebi i osloboditi ga strahova, tačnije da li i koliko su Vama u tome pomogle umetnost i poezija?

Detinjstvo je najvažniji životni period u razvoju ličnosti s obzirom na to da se u tom periodu postavljaju temelji koje kasnije nadograđujemo, na kojima rastemo i stasavamo kao ljudi. Dete u meni je živo i još uvek nalazi nešto sa čime može da se igra. Sa nama rastu i strahovi, borbu sa njima moramo prvo izvojevati unutar sebe, a potom i van nas. Poezija je moj mač, moje oružje kojim se borim u ovom gladnom, ponekad i gadnom, a istovremeno i prekrasnom svetu.

U sjajnom osvrtu na mladu makedonsku poetsku scenu So poezija niz site agli na sekojdnevieto Lara Mihovilović o Vašem stilu kaže da kroz svoju poeziju predstavljate svoju dušu, a nežno, zavodljivo i erotski, gradite stihove. Vladimir Martinovski primećuje da pišete o ljubavi kao moćnoj sili koja transformiše. Kako ljubav menja Vaš svet i kako to svet postaje „ubavo“ mesto za život kada se iskreno i intenzivno ljubi?

Mnogo jednostavno i lako, kako naslov knjige i poručuje Treba da je lako, no nije uvek, ali kada jeste, onda je to ono pravo. Kada istinski volimo nešto sve teče prirodno i dolazi na svoje mesto. Ljubav ne samo da ima moć da preobrazi, nego ima moć i da izleči, isto kao i more.

 

U poslednjem ciklusu zbirke Treba da e lesno pesme govore o odnosu muškarca i žene, ali kroz osobenost emocije ženske prirode. Kako se žena rađa iz ljubavi voljenog muškarca? Kako to ona postaje „ljubovna“?

Rođena sam „ljubavna“. Oduvek sam bila takva – polna ljubav. Istinska je sreća kada kraj sebe imam čoveka koji ume tu ljubav da primi i uzvrati je, koji oslobađa i ističe moju prirodu. No proces sazrevanja uključuje sva životna iskustva, ne samo lepa već i ona bolna.

Ženska priroda u pomenutoj zbirci oslikana je i kroz odnos četiri generacije žena: baba, majka, ćerka i unuka. Žensko nasleđe opisujete kovanicom „majkovina“. Šta je majkovina za Vas i da li žene na Balkanu imaju svoju posebnu „majkovinu“?

Majkovina je sve ono što se nasleđuje ženskom linijom generacijama, od krvi do krvavo crvenih ambolija, od etike do genetike. Balkan je još od praistorije bio matrijarhat iako je opšte mišljenje o tome suprotno. Majka je bila i ostala, i ognjište i koren.

Do sada ste objavili četiri zbirke pesama. Jedna od njih nagrađena je prestižnim odlikovanjem Beli mugri. Šta ova nagrada znači za jednu makedonsku pesnikinju i koliko je promenila Vašu prisutnost na tadašnjoj makedonskoj pesničkoj sceni?

Ova nagrada posebno mi znači budući da sam je dobila za svoju drugu knjigu „Pod nulata“ kada još uvek nisam bila poznata kao autor, u periodu kada su na mene gledali sa rezervom, kao na nekoga ko dolazi iz blog zajednice, a ne sa katedre književnosti, i pomogla mi je na neki način da zauzmem svoje mesto na poetskoj sceni.

Uslovno prevedeno – Šećer na podu, Pod nulom, Modre fantazije i Treba da je lako – kako birate naslov za svoju zbirku pesama i koliko Vam je važno da on prenese poruku čitaocu pre čitanja?

Naslov i izgled knjige su izuzetno važni s obzirom na to da će ih čitalac prvo i uočiti kada ugleda knjigu u izlogu, što ga može privući ili odbiti. Kada biram naslov, vodim se instinktom, moj unutrašnji kompas mora da mi pokaže da je to to. Nekada mi dolazi lako i prirodno, a nekada se mučim malo više kao što je slučaj sa poslednjom knjigom. Kada je reč o mojoj novoj knjizi na kojoj radim naslov mi je došao lako i samim tim je i finalan. To će biti moja peta knjiga naslovljena „Ќe se zavijam vo pesni“ posvećena mom ocu koji je ove godine preminuo.

 

Uređujete Sovremenost, časopis za književnost, a učesnica ste brojnih internacionalnih književnih festivala. Samim tim poznate su Vam domaća,  regionalna i evropska književnost. Kakve su razlike među poetskim scenama zemalja koje ste posetili i o čemu peva današnja poezija na širem prostoru?

Ogromna je razlika u poeziji i u tome je lepota. Svi dolazimo iz različitih sredina, pišemo na različit način na različite ideje. Po mom mišljenju lepota se krije u tim različitostima i naše je da je otkrijemo. I svaki put kada otkrijem poeziju koja dopire do mene, naježim se, stresem, rasplačem ili nasmejem, neizmerno sam srećna. I obično se ne odvajam od takvih knjiga. Poetski festivali su mesta gde mogu da se čuju različite poetike, ali i da se ostvare neraskidiva prijateljstva.

 

Zašto ste Vi „crna ovca“?

Zato što pišem poeziju, umetnost za manjinu, jezikom razumljivim manjini, koji će možda jednog dana i nestati. To je isto kao da se borim sa vetrenjačama.

 

Razgovarala Milica Milenković

Fotografije: Snežana Stojčevska