Severna kapija – reči i slike

10. jaunuar 2018.

Nedavno smo se Aleksandra Jevtović i ja našli i satima razgovarali o životu i smrti, snovima, zvezdama, umetnosti i smislu postojanja. Razmenili smo knjige, ilustracije i stavove. U nekom trenutku Sanja je rekla “A zašto ne bismo, za čitaoce “Severne kapije”, uradili unakrsni intervju?Moglo bi da bude zanimljivo.” Moglo bi, pomislio sam.

Danijel: “Glasovi u tami” u velikoj meri simbolišu borbu sa strahovima koje svako od nas u sebi nosi.  Pričali smo već o tome koliko se, igrom slučaja,tvojih strahova našlo među tim stranicama. Znam da ti je neke od novih ilustracija, samo iz tog razloga, bilo teško da staviš na papir. Koja ti je predstavljala poseban izazov? Da li ti je oslikavanje ovog dela priče pomoglo da pobediš neke od svojih strahova ili ih je samo oživelo?

Aleksandra: Ovo drugo. Doslovce sve svoje strahove sam sahranila već duže vreme i naivno sam verovala da će tako i ostati. “Glasovi u tami” su ih samo reaktivirali. Ali i to je prošlo. Na ličnom nivou bilo mi je teško samo da obitavam u pojedinim poglavljima, a stavljanje na papir bilo čega nikad nije problem. Želela sam samo da neki prestrašni delovi na papiru i ne budu toliko jezivi, ali verujem da su slike u drugom delu dosta mračnije nego u prvom koji je bio više magičan. U ovom delu ima jezivih bića, ali meni lično nikakva bića ne mogu biti strašna, ima nešto u atmosferi kojom su obavijena sva dešavanja u drugom delu što doslovce ledi krv u žilama. Da li si uopšte svestan da si to postigao i šta je bilo inspiracija za tu ledenu atmosferu?

severna.kapija.2
Danijel: Da, mogu da kažem da sam još dok sam pisao “Glasove u tami” shvatao da će čitava priča imati mračniju notu u odnosu na prvi deo. Možda sam i ja sam bio u “mračnijem delu” svog života u to vreme jer sam imao osećaj da tapkam u mestu i da nemam kontrolu nad svojim životom, a možda su samo likovi počeli da odrastaju, pa su i njihovi strahovi postali ozbiljniji i jeziviji. Mislim da je tako i u životu – što si stariji sve se više bojiš. Sad me zanima – koliko je teško ili lako da odabereš centralnu scenu jednog poglavlja u “Severnoj kapiji”? Meni, recimo, nije uvek tako jednostavno da priču podelim na jednake delove, a da svaki od njih sadrži najmanje jedan detalj koji je bitan za celinu.

Aleksandra: Knjiga je takva da su sve scene, ambijenti i likovi već predetaljno opisani, samo sam morala da vodim računa da uklopim sve te detalje. Kod odabira centralnih scena muke imam iz razloga što postoje neke scene koje su formalno glavne a likovno banalne i neke sporedne za koje smatram da su genijalno lepe i stoga podjednako obavezne za prikazati i onda balansiram. Kako si uopšte gradio glavne likove i imaju li uzore u ljudima iz tvog okruženja? Meni lično je karakter Lile odlično osmišljen i način na koji od dosadnog zločestog snoba u prvom delu odrasta u neko bićence koje je em super duhovito em ima čak i emocije.

Danijel: Glavne likove namenski sam stvorio kao karakterno potpuno različite kako bi svako od njih mogao da čitaoca nečemu nauči. Vrlo je verovatno da oni čine kombinaciju ličnosti različitih osoba iz mog okruženja. Ne bih mogao da tvrdim da je neko od njih potpuno isti nekome koga u stvarnom svetu poznajem. Što se Lile tiče, ja sam je oduvek voleo i mislim da je svakoj družini potreban jedan takav lik. Ona nam je savršen prikaz toga kako vaspitanje i porodica mogu da “unište” mladu osobu, ali isto tako kako pravi ljudi i okruženje to mogu da isprave. Neće ona nikada izgubiti svoju iskru i inat, ali će svakako shvatiti da je život mnogo više od onoga što je naučena da veruje da jeste. Ono što je meni kao autoru veliki izazov jeste da u stvaralačkom smislu prevaziđem samog sebe. Iz tog razloga mi je srce na mestu tek kada shvatim da je novi roman za nijansu bolji od prethodnog. “Glasovi u tami” zreliji su od “Duhova prošlosti” u tom nekom autorskom smislu jer je sada priča bila poznata i čitaocima, ali i samim likovima koji su odmah mogli da se prepuste novim misterijama. Koja je glavna razlika između ilustracija za prvi i drugi deo?

severna.kapija3
Aleksandra: Pa u likovnom smislu sam se baš naprezala da razlika nema. Radim u svakojakim tehnikama i temama i u “Glasovima u tami” sam se samo trudila da održim identičan stil koji je bio na ilustracijama u “Duhovima prošlosti”. Teme su logično mračnije jer prate mračniju priču. A sad mi reci, u kom liku “Severne kapije” ima najviše tebe?

Danijel: Ima me pomalo u Iliji jer sam i sam bio jako nesiguran i povučen na početku srednje škole i nisam imao osećaj da se baš najbolje uklapam u novu sredinu,  ali moram priznati da nikada nisam bio toliki genije kakav on jeste. Karakterno, najviše me ime u Suzani, u njenoj vezanosti za dom, u istrajnosti i tvrdoglavosti koja je vodi kroz teške situacije, a tu je i ta čuvena “strelačka” borba za pravdu i empatija. Njima sam najviše podario sebe ili su oni moj najveći dar, ni sam nisam siguran. Često me ljudi pitaju i koje delove u romanu najviše volim da pišem ili u kojima posebno uživam. Odgovor na to pitanje nemam jer podjednako mnogo pažnje posvećujem unutrašnjem stanju likova kao i nepredvidivim situacijama koje ih okružuju. Super mi je kada opisujem prvi susret dece sa nekim od bića iza kapije, ali isto tako samog sebe nasmejem nekim dovitljivim dijalogom između likova. Šta je za tebe veći izazov kada crtaš? Likovi dece, stvorenja slovenske mitologije ili simbolični predmeti i predeli oko škole?

Aleksandra: Izazov je samo preneti odgovarajuću scenu jer postoje poglavlja koja obiluju interesantnim kadrovima, a moram da se odlučim samo za jedan. Crtanje mi ne predstavlja izazov tako da ne mogu ni da biram izazov među ovim motivima.

Danijel: Nisam mnogo pokušavao da sakrijem da se najviše zabavljam pišući o Bibi i Lili, iako je naravno Suzana deo mog srca i kostiju. Ti si skorije objavila jedan status na temu omiljenog lika u “Severnoj kapiji”, a i ovde si to već spomenula. Ipak ću te pitati, koje je omiljeno lice koje je proisteklo iz tvoje četkice? Koliko ti se oni živo javljaju dok čitaš knjigu? Da li uvek na papiru ispadnu baš onako kako si ih u glavi zamislila?

Aleksandra: To sam već pomenula – za sada mi je najdraža Lila, ali naravno očekujem da nas i u sledećem delu iznenadiš otkrivanjem još nečije skrivene strane ličnosti. Lica nisu proistekla iz moje četkice već iz tvog teksta, ja likovno samo pokušavam da ih oživim. Isto, malo za koga mogu da kažem da sam ga JA zamislil jer su dosta detaljno opisani u romanu. Možda eto najviše “mog udela” ima u karakteru Agice Selene, profesorke tumačenja simbola, jer je tekst više definisao njeno ponašanje nego pojavnost. Da li si za nekog od profesora imao uzora u nekom od svojih bivših profesora?

severna.kapija4.blacksheep.rs

Danijel: Jesam, a to sam shvatio tek kad sam završio “Duhove prošlosti”. Mislim da Evanđelina Kvit u mnogim crtama oslikava moju razrednu iz srednje škole, koja je pritom zaista i bila profesor srpskog jezika i književnosti. Što se ostalih profesora tiče mislim da nisam toliko preuzimao čitave ličnosti koliko sam možda oživeo neke scene sa časova kojima sam i sam prisustvovao. Kroz neke od njih pokazao sam kako jedan prosvetni radnik nikada ne bi trebalo da se ponaša. Da se vratimo na temu, meni se sada već dešava da, dok pišem nastavke “Severne kapije”, stignem do neke bitne scene i pomislim “ovo bi super izgledalo na ilustraciji” ili “ovo bi moglo da ide na koricu”. Koliko se ti raduješ nastavcima u tom kreativnom smislu? Da li ti svaki novi deo serijala pruža dovoljno prilika da testiraš sebe i igraš se novim tehnikama? Kakav je osećaj kada tek počneš da čitaš tekst koji treba da oslikaš, a ne znaš šta te čeka?

Aleksandra: Pa ne igram se tehnikama kad radim roman u nastavcima kako ne bi delovalo da je knjgu ilustrovalo deset različitih ljudi. Inače, radim u previše tehnika i manuelno i digitalno. Za svaki posao ovog tipa u startu definišem koju tehniku ću koristiti i držim se toga do kraja.

Dok čitam pored sebe imam svesku u kojoj prvo hvatam beleške o ključnim scenama svakog poglavlja, novim karakterima, tim nekim kadrovima za koje smatram da nisu glavni ali da bi na ilustraciji bili odlični, a onda sve to pretvorim u jednu veliku listu gde eliminišem jednu po jednu stavku dok ne dođem do finalnog spiska od pojedne scene za svako od poglavlja.

Danijel: Ne znam da li i drugi autori to rade, ali ja uživam u tome da budem u kontaktu sa svojim čitaocima, da im postavljam pitanja i sakupljam njihove utiske. To mi bukvalno ulepša svaki dan. Za kraj moram da ti se obratim kao čitaocu i da te pitam šta očekuješ od nastavaka “Severne kapije”? Da li postoji nešto što potajno priželjkuješ da se desi? (I nešto što potajno želiš da nacrtaš?)

Aleksandra: Mmmmmmmmmm pa od toga što bih želela da nacrtam sve se već desilo: i sova i beli vuk i plavi leptir, astralna projekcija, vile, demoni, kameni anđeli… Nemam tu nekih očekivanja. Što se priče tiče, volela bih JOŠ korisnih priča o prevazilaženju sopstvenih slabosti jer mislim da bi malim čitaocima trebalo da budu jako poučne. Suzana i besovi u prvom i drugom delu su odlična metafora i sjajan način da se mladima poruči da paze na to kakve sve emocije gaje u sebi i kako neke od tih emocija mogu kasnije biti zloupotrebljene protiv njih. Postoji ogromna većina odraslih ljudi koji ne paze na te stvari i meni to ume da smeta, a kapiram da se čitaocima ovog serijala takvi propusti u ponašanju neće dešavati. Nadžinski! Živa nisam da li će deca naći način da izleče njene frustracije (pošto ona sama evidentno da to ne želi) i pretvore je u normalno ljudsko biće ili će do kraja nastaviti da drugima nanosi zlo i da tako žalosno živi u nižim nivoima svesti. Pošto nije fora da otkrivaš šta će sa njom dalje biti – daj neki komentar na njeno ponašanje i šta si tim karakterom želeo da postigneš?

severna.kapija.blacksheep.rs

Danijel: Uh, o toj (što bi Lila rekla) “metli od žene” može da se piše i priča satima. U “Duhovima prošlosti” upoznajemo je samo kao nemilosrdnu nadzornicu koja nema razumevanja ni za šta i ni za koga. U “Glasovima u tami” dobijamo bar mali deo odgovora na to kako je postala takva. Mogu da ti obećam da ćeš u “Stranicama od peska” saznati još neke stvari iz njene prošlosti koje će te možda šokirati. Kada sam nju stvorio, ni sam nisam bio svestan toga u kom će se pravcu razviti i koliko ćemo i na njenom primeru moći da naučimo. Ona može da nam bude pokazatelj toga kako se sa nevoljama i nepravdom u životu NE treba nositi. Nemojte nikada biti kao Mekira Nadžinski. Bićete jako nesrećni.

Tu negde smo rešili da stanemo, bar što se pisanog dela tiče, a razgovor dva srčana strelca nastavio se u nedogled. Ostaje nam da verujemo da će svako od vas pronaći deo sebe u našem radu i da će mu on pomoći da se izbori sa sopstvenim “kapijama” i onim što se iza njih krije. Ukoliko vam je tekst bio interesantan, tu smo za sve sugestije i komentare. Možda vas uskoro ponovo iznenadimo!

Danijel Jovanović, autor serijala “Severna kapija”

Preuzeto sa: Severna kapija