17 feb Realna očekivanja i ona koja to sigurno nisu

Očekivanja. Pogledala sam svoj lik u ogledalu i slegla ramenima. Očekivala sam lice bez podočnjaka. Očekivala sam vrat bez onih čudnih borica koje mi stvaraju probleme pri šminjaknju. Očekivala sam telo koje imam kada se popnem na štikle, a i svetlije oči i kovrdže. Očekivala sam i svežinu lica i tamniji ten. Očekivala sam gornju usnu jednaku donjoj i ispijenije obraze. Očekivala sam ozbiljnost i zrelost. Ali to onda valjda ne bih bila ja. Očekivala sam da mi se ideja o promeni svidi, ali nije. Pogledala sam se opet i slegla ramenima.

Očekivanja. Očekivala sam da otvorim dnevnik i vidim suze i bes. Očekivala sam da će svaka reč biti ispunjena bolom. Očekivala sam, jer ljudi najviše pišu kad pate. Očekivala sam, ali sam zatekla podsetnik za sutra, za naredni period, za život. Očekivala sam da će pisati sve do detalja, a pisalo je – nemoj da ponavljaš te i te stvari i bićeš kul. Očekivala sam da je sve konkretno navedeno i da sam ga pisala tako da svako može da ga razume. Ali to onda valjda ne bih bila ja. Zatvorila sam dnevnik i stavila uho na njega. Ono što sam čula bila je čista patetika, pa nećemo o tome.

Očekivanja. Očekivala sam da izađem na ulicu i da nema kiše. Očekivala sam da nema ni vetra, nadrndanih ljudi i gužve. Očekivala sam da ću otići do Gradske u potpunom miru. Očekivala sam da će ljudi za tren ućutati, jer bi meni baš tišina prijala. Očekivala sam da ću se popeti na prvi sprat i da će u čitaonici biti slobodna treća klupa u trećem redu. Očekivala sam da ću preći pet pitanja. Očekivala sam, a glava me je i pored mojih očekivanja tako jako bolela. Mislila sam da će prestati, ali ljudi u prevozu, vetar i klupa do vrata su učinili svoje. Očekivala sam da mi sve ide na ruku, ali nije. Da jeste, onda to valjda ne bi bio život. Popila sam lek.

Očekivanja. Očekivala sam kroasan sa šunkom i kačkavaljem. Očekivala sam gorku, domaću kafu i kolačić sa čokoladom. Očekivala sam džemper na puge, veličine S, baš onaj sa lutke. Očekivala sam da će mi budilnik sutra ujutru zazvoniti u 8, pa se ponoviti u 8:20. Očekivala sam da će na TV-u biti Jutarnji program. Očekivala sam da neću morati da ih slušam, već samo gledam vremensku prognozu. A onda sam naručila da umuknu i televizor je bio na mute. Naručila sam kroasan, a potom i kafu i kolač jer su ga oči već proždrale. U kesi je bio upravo onaj džemper, a u uglu telefona maleni sat. Očekivala sam realno.

I sada je sve bilo na mestu osim nove glave. Eh, da sam samo nju mogla da naručim kao Tapovci, pa da prestane da boli makar na 5 minuta, jer sve ostalo na posletku i nije toliko strašno. A onda sam opet bacila pogled u ogledalo, i baš fino videla sebe. Potom sam upravo tu istu sebe od sveg srca poljubila pravo u usta. I da znate, otisak me ni ovog puta nije izneverio. Gornja usna je i dalje bila tanja od donje. Upravo kao i ona na 3. strani mog starog dnevnika.

Autorka: Sanja Janković

Fotografije: opusteno.rs, naxiradio.rs