13 avg Nešto lepo kao… šnenokle!

Moram da pazim šta pišem, rekao je, ubiće me tvoj dečko. Smejao se. Ja sam progutala knedlu. Prvi put je neko to izgovorio – dečko.  Nisam znala da li on postoji. Znala sam da je na drugom kraju sveta, uslužuje bogate Amere i možda pokušava da zavede neku crnkinju. Rekoh – možda, to su moja nagađanja. Kontam da bih ja, na primer, muvala neku crnkinju, u slučaju da me zanimaju žene. No, moguće da njega zabole za crnkinju. Moguće da su mu baš bezveze. Fuj. Moguće da ga i ti Ameri sve manje zanimaju, da gleda da zaradi, pa da se vrati i od njihovih para živi ko car. A šta ako mu se svide, i Ameri i crnkinja, pa odluči da ostane? Znači da mi nije dečko i da sam celu priču izmaštala – i ja i komentator s početka ove priče.

 A šta nas to čini nečijim dečkom odnosno devojkom?  Da li je potrebno da sklopimo nekakav poseban dogovor o tome šta smo jedno drugom? Možda da potpišemo ugovor, kojim se obavezujemo na ispunjenje obaveze, koje ta titula momka, odnosno, devojke, podrazumeva? Pf, nisam pametna.

Znam samo da on nikad nije probao šnenokle! Juče mi je to rekao. Ja sam spremala šnenokle i mislila na Metlu bez drške i Milenu Dravić i ono njeno čuveno Š, i setila sam se da ga nikada nisam pitala voli li ih i na šta njega asociraju. Nije probao. Zamisli! Mama kaže da su moje šnenokle baš dobre, baš kako treba. Moj drug, kuvar, kaže kako je super što ih spremam po starinski, a ne ko ove savremene domaćice, s pudingom. I dok njih dvoje pričaju i krkaju, ja se mislim, kako baš njemu hoću da spremam šnenokle. Da se razumemo, ja sam kampanjac  u kuhinji. I ne volim baš svakom da spremam. Naročito ne nešto toliko lepo kao što su šnenokle! Nešto što je vremeplov. Što me vrati na jedan kauč, i jedno ćebe, i bakinu i dekinu kuću, i mene urolanu, poput palačinke, kako sedim, zapiljena u TV i čekam Metlu bez drške.

Onda skoknem par godina kasnije, i vidim sebe u kuhinji – mama mi je vezala neku kecelju za devojčice, vezala je sebi drugu, za malo veće devojčice, stojimo nad šporetom – ona stoji, zapravo, ja sedim na radnoj ploči – piljimo u šerpu, i mama me opominje da moram da mešam stalno, da bi bilo homogeno – objašnjava mi šta znači homogeno, a ja joj kažem da se to kaže: bez grudvica, i da ja nju ništa ne razumem kad tako to nešto kaže, a često voli da mi objašnjava, da se to kaže homogeno ili ona još jedna reč, čekaj, da, kaže da mleko provri, a ja tu opet vidim samo balončiće, i onda joj kažem da su to balončići, da ne izmišlja nove reči, ništa je ne razumem. I onda se tako malo objašnjavamo, pa onda pevamo: „Jooooj, kako tooo, jooooj, zašto to?!“ i opet se smejemo i napravimo šnenokle i onda mama ponosno kaže da su to moje prve šnenokle i da sledeći put neće da mi bude učitelj – gledala si, kaže, znaš! A ja nisam baš sigurna da znam, ali klimnem glavom, jer ona ne voli kad puno filozofiram. Što imam običaj da radim. A onda skoknem do jučerašnjeg dana. On je meni rekao da nije probao šnenokle i ja sam poželela da mu ispričam priču o svojim prvim šnenoklama i htela sam da ih spremamo zajedno, da zajedno piljimo u šerpu i pevamo i da se onda urolamo kao palačinke i gledamo Metlu bez drške i da se smejemo na ono Š!

To je sve. Nikakvi dogovori, nikakvi ugovori i titule. Samo jedan kauč, i jedno ćebe, i on, i ja, naše musave face, i široki osmesi, i pesma, puno pesme, i sve ono čega ću se setiti, a neću napisati, jer je već zapisano – u nama, a ja nisam prepisivač, ja sam samo neka klinka, koja je jednom rekla: Pf, pa on ide, šta je tu je, ko će tu koga čekati, jesi li lud?! Ja sam samo ona, koja je ipak sačekala, da se uveri da nije sve izmaštala.

I da. Moraš da paziš šta pišeš. Ubiće te moj dečko. 🙂

Autorka: Hristina Petrović

Fotografija: onajkarlo.com