08 jun Na čaju sa Emili Dikinson

Ja sam niko! A ti, ko si?

Takođe niko, dal’ to si?

Onda nas je dvoje – ćuti!

Znaš, razglasili bi svima.

Kako je sumorno biti neko!

Kako javno, ko žabe poj,

Čitav dan ponavljati svoje ime

Baruštini očaranoj!

Emili, volite li popodnevne čajanke?

O, da! Obožavam. Ali u svojoj sobi, ili na terasi. Bez ljudi. Odevena u belo. Dok zapisujem svoje stihove, koje niko neće pročitati.

Zar ne mislite da poezija treba biti data ovom svetu?

Nisam sigurna. Možda. Ali moja svakako neće biti. Kada umrem, moja sestra će spaliti sve moje sveske i beleške. Tako sam odlučila.

Vaše pesme nemaju naslove. Zašto?

Označavam ih brojevima. Naslovi su neodređeni. Ponekad mislim da kvare pesmu. Sve što je rečeno, već je u stihovima. Naslovi su nepotrebni.

Nikada se niste udavali. Ne mislite li da je to buntovno i skandalozno za vreme u kojem živite?

Ne, ne mislim. Otac mi je sagradio mali staklenik, u kojem čuvam svoje biljke, koje skupljam. Biljke su dar. Mnogo punije života od ljudi. Pošto se nisam snašla u svetu Amhersta, a moja bolest mi ne dozvoljava da odem do prelepih vrhova Švajcarske, o kojoj sam pisala, ili posetim vinograde Italije, odlučila sam da kroz reči i herbarijume živim.

Period između dvadesetih i tridesetih Vam je najplodniji. Napisali ste preko 1.100 pesama. Šta Vas je najviše inspirisalo?

Priroda, smrt, život, lepota. Sve ono što me okružuje, a što drugi ne uspevaju da vide svojim očima. Znate, ja sam samac, u krugu porodice. Ponekad dozvolim njima da pročitaju par mojih reči, ali sumnjam da ih shvate. Zato ne napuštam često svoju sobu, uživam u samoći. Tada mi dođe inspiracija, beskonačna. I tada sam u miru sa sobom.

Duša sama bira svoje društvo – a onda zatvara vrata za sobom.

Za svog života objavili ste samo sedam pesama, koje su bile prepravljane. Da li Vas je to obeshrabrilo?

Naprotiv! Mislim da su pesme univerzalni jezik i da će dopreti do ljudi onda i kada treba. Zato ne želim da moje sveske budu štampane. One će same naći svoj put.

Da li ste sami odabrali da samujete, da živite u samoći?

Samoća je prednost, što će kasnije, kada ja umrem, reći jedan drugi nadareni pesnik.

Verujete li u ljubav?

Oh, da! Nikada nisam ni posumnjala da je to ono što čoveku daje snagu. Žene su senzitivnije, ali i muški rod nije prestao da voli.

Šta je žena?

Rekla sam – bilo bi – bajno

Biti – žena – bela

I nostit – znak božijeg vela –

Njeno devičanstvo tajno.

I za kraj, šta biste poručili današnjim mladim pesnicima?

Da samo pišu. I kada je ružičasto i kada je crno. Jer bol i patnja su podjednako lepi kao i ljubav. Život je čudesan u svojoj jednostavnosti. Neka samo pišu.

Razgovarala: Aleksandra Milić

Fotografija: poetryfoundation.org