Mrtva priroda

24. јуна 2019.

Zašto ljudi čuvaju slike? Ovaj grad smrdi na govna, i dobro laže svoju decu da dugačkim rukavima mogu sakriti ožiljke ljubavi. Plazim se u uzlog banke. Pokušavam da joj privučem pažnju ili da je nasmejem, dok prstima udara po tastaturi, spremna da nekom mučeniku odobri kredit i uvali ga u dužničko ropstvo. Pravi se da me ne vidi. Iznad nje na zidu su slike. Mnogo šarenih, idiličnih slika. Valjda da bi narodu bilo lakše da proguta, slavinu koja kaplje, supružnika koji pije, tesne cipele, sladoled na akciji, auto koji pali samo na leru. Počeo sam da pišem pesme. To nisam radio odavno. Pojačao sam muziku do daske, nisam želeo da komšiluk čuje, kako plačem i vrištim nad parčetom papira. Nakupilo se besa u novčaniku, a niko nije želeo da rasitni novčanicu na sitne apoene.

Pokvario mi se pikap, tu ispred. Nekako sam ga popeo na trotoar. U radničkom kombinezonu, naslonjen na klizna vrata, posmatram je kako pije kafu okružena nekim ljudima. Na trotoaru pored kante, između dve behaton ploče, porastao je crveni cvet. Najlepše divlje cveće uvek je okruženo korovom, đubretom. Isti slučaj je i sa ribama. Ti ljudi su sve ono što mrzim, i sve ono što u nekim prilikama potajno želim da budem. Ne znam o njoj ništa. Ne znam da li ona, noćima ne može da spava, da li mirišljavim svećama, rasteruje bube i strahove, prevrće li se po krevetu od žeđi, misli, prošlosti. Da li je sve ovo pogrešno? Pogrešno vreme, pogrešno mesto, pogrešni ljudi. Zamišljam nas skupa. Kako joj pevam „Ako te ukradu cigani čergari“, kako joj puštam pesme na italijanskom koji ne razumem, kako se krsti i čudi što umesto porodičnih slika na zidu imam okačenu samo sliku gde smo ja i pas. Taj pas je bio bolji čovek od većine ljudi koje poznajem. Sačekao je da odem na posao jednog jutra, a onda uginuo. Sam. Nije želeo da vidim kuda će mu duša otići. Znao je da bih pošao za njom.

Priveli su me zbog tuče pre neko veče. Jedan pijanac me je prepoznao sa književne večeri i rekao to pandurima. Prebacili su me u samicu. Valjda da ne zarazim ostale. Držao sam se za rešetke, kao majmun u kavezu, posmatrao slike golih žena, okačene iznad komandirovog stola. Šlep služba je konačno stigla. Nabacio me je na prikolicu. Nabacio sam i ja, kez na lice, probio se kroz gomilu ljudi u banci, prišao njenom stolu, pružio joj ličnu kartu koju sam našao ispred, pored pikapa. Pokušao sam da se našalim. Nije upalilo. Moj mrzovoljni glas nije ostavio efekat. Unutra su dobro prolazili samo ljudi koji viču, iako nemaju ništa pametno da kažu. Iz straha od ljubavi, i dalje u telefonu čuvam brojeve svih bivših riba. Ušao sam u kabinu šlep službe. Majstor mi je pokazao sliku svoje žene i dece iako mu to nisam tražio. Bila je deblja od njega. Od mene je imala jače brkove. I ruke. Zatražio sam mu upaljač. Pokazao mi je rukom na pretinac. Među gomilom upaljača uhvatio sam se za jedan i prineo ga ustima. Nije uplaio. Vratio sam ga na mesto i odustao. Ubacio je u prvu. Onda se počešao po stomaku i podrignuo. Na život…

Autor: Vojislav Vukomanović

Fotografija: weheartit.com