02 jan Lazar Džamić: „Alan Ford je savest sveta.“

Lazar Džamić, marketing stručnjak i pisac, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije i autor knjiga „Cvjećarnica u Kući cveća“ i „Čaj od šljiva“ je crna ovca ove nedelje!

Nakon niza godina provedenih u Londonu, vraća se u Beograd i, kao dobar posmatrač stvarnosti, ovom prilikom nam otkriva zašto se devedesetih posvađao s Jugoslavijom; kako je došlo do pomirenja i kakav to čaj od šljiva pije Alan Ford!

Posle 11 godina nepisanja na srpskom jeziku, osmelili ste se na stvaranje „Cvjećarnice u Kući cveća“, dela u kome ste posvetili pažnju nedovoljno istraženom, a u nekadašnjoj Jugoslaviji naročito zapaženom strip junaku, Alan Fordu. Zašto baš ovaj junak?

Interesantno, ali Alan Ford (osoba) je najkompleksniji lik u čitavom stripu, iako deluje najjednostavnije. Mada je poznato da je za lik Alana poslužio irsko-britanski glumac Piter O’Tul, ta referenca je uvek vezivana samo za njegovo lice, ne i dramske karakteristike. Alan deli psihološke reference sa tri legendarna lika svetske književosti i filma. Nije nam poznato da li je Bunker zaista imao sva tri u vidu kada je razmišljao o Alanu, znamo samo za jedan; ali su paralele, opet, primamljive.

Alan je neko ko radi na malo nižoj frekvenciji. Ne bi se moglo reći da je baš glup, ali se takođe ne može reći ni da je Kisindžer. Razlog za Alanovu mentalnu sporost je njegova patološka naivnost. Alan je skoro Asperger tip: sve što mu se kaže prvo shvata bukvalno, sve dok ga okolnosti ili postupci drugih junaka ne nateraju da promeni pogled na stvari. U toj patološkoj naivnosti, Alan je vrlo sličan Kandidu (sa ‘u’ na kraju, za one koji su pomislili na veneričnu bolest…). Volterov legendarni lik iz pamfleta Kandid, ili o optimizmu je jedna od najpoznatijih i najuniverzalnijih alegorija na opšta pitanja morala koja vekovima proganjaju čovečanstvo. Kandid, na površini samo napad na Lajbnica i njegov postulat da živimo ‘u najboljem od svih mogućih svetova’, je istovremeno i anti-establišment pamflet koji negira pravo Crkvi i ostatku aparata represije, koji god da je, da tvrdi isto i da na taj način negira razloge za promenu. Alan je Kandid dvadesetog veka, ne u smislu u kome je to originalni karakter koji je ‘sočivo’ za prikazivanje realnog sveta (koga nije bio svestan sve dok se sa njime nije suočio), već kao neko ko je optimista uprkos nesavršenom i agresivnom svetu oko njega, sudeći bar po mnogim njegovim komentarima u raznim epizodama.

Još i više od Kandida, Alan je sličan legendarnom klošaru zlatnog srca, sa polucilindrom i prevelikim cipelama, Čarliju Čaplinu. Šarlo je ultimativni dramski lik u jednoj osobi: neizlečivo romantičan i dobar, uvek zagledan u bolju budućnost i u isto vreme lukav i preduzimljiv, fizički vešt, pronalazeći desetine ingenioznih načina da se izvuče iz problema. Kao i Šarlo, i Alan je samo ‘naizgled’: u suštini bolji i preduzimljiviji, pošteniji i moralniji, veštiji i pametniji nego ljudi oko njega, uprkos prvom utisku.

Konačno, ono što Bunker i Magnus definitno jesu imali u vidu, Alan je direktna antiteza lika koji je na neki način inspirisao i čitav strip. Alan je sve ono što Džems Bond nije, izuzev fizičke privlačnosti. Još jedno pitanje za Bunkera: da li je to bio razlog za lice Pitera O’Tula, jednog od najmarkantnijih glumaca svog vremena, ta tenzija između stereotipa tajnog agenta bondovskog tipa i ultimativne nesposobnosti i naivnosti Alana Forda? Princip funkcioniše sjajno jer Alan, iznenađujuće, kroz svoju neagresivnu fizičku privlačnost daje čitavom stripu neki bizarni glamur, mnogo više nego da je centralni junak nacrtan samo kao prosečan lik iz njujorškog predgrađa. Još više od toga, bez te dualnosti između Alanovog izgleda i njegove socijalne nespretnosti – da ne pominjemo grotesknu disfunkcionalnost čitave grupe TNT – ne bi bilo stripa. Ne bi bilo balansa. Ili bi strip bio dosadna stereotipija žanra, što se može samo za trenutak videti u epizodi San zimske noći (gde i Alan i Grupa, u Alanovom snu, za trenutak postaju stvarni  uspešni tajni agenti i gde jedino Grunfova uniforma unosi humor) ili bi postao sumorna litanija beznadežnosti sveta, stilska vežba iz nihilizma i, kako je jednom rekao Ivica Ivanišević, ′manifest mizantropije′. Alan je nada u snagu poštenja (i uzor svim socijalno nespretnim klincima) i kao takav je stavljen u centar semiotike. Strip je lako mogao da se zove Grupa TNT, ali nije. Alan je savest sveta.

Naše društveno uređenje nije ni kapitalizam ni socijalizam, nego nadrealizam. Da li je upravo to razlog popularnosti Alan Forda u Jugoslaviji (veće nego u matičnoj Italiji)? Koliko je alanfordovskog u svakom od nas?

Mnogo. I dalje. Takav nam je prostor.

Po meni, postoji nekoliko razloga za uspeh stripa kod nas, koje sam u detalje obradio u knjizi. Prvi i najveći je da je naš prirodni oblik mentalnog i društvenog funkcionisanja nadrealna farsa. Ni kapitalizam, ni socijalizam, nego nadrealizam. Zato je strip rezonovao tako jako. Moja poenta u naslovu knjige je bila u tome da je ‘Cvjećarnica’ samo naizgled bila to, dok je stvarno bila sklonište za Grupu TNT; nije čak ni bila prava cvećara, kada se setimo bede, prljavštine i veštačkog cveća pravljenog na najidiotskije načine. Dakle, jedno kaže na vratima, drugo je u stvarnosti. Kao i bivša YU. Tako da ima veze sa politikom i svime što se tada dešavalo kod nas. Sve kod nas uvek ima veze sa politikom. To je jedan od glavnih razloga za rezonancu stripa sa našim prostorom, ta suptilna, a opet vrlo jaka diskrepanca izmedju onoga što smo voleli da mislimo da jesmo i onoga što smo u stvarnosti bili. Takođe, naša spremnost da poverujemo u sve i da ne verujemo ni u šta. Alan Ford je možda prvi ‘reality show’ na našim prostorima, dokumentarni zapis disfunkcionalnosti, ne fantazija. Uostalom, stabilne, uređene, normalne, autentično civilizovane zemlje se ne raspadnu kad im umre predsednik…

Ono što je zanimljivo je da AF nije samo kritika hladnoratovskog kapitalizma, već i svakog nekompetentnog, autoritarnog i propagandističkog društva u principu. Alan Ford je univerzalna kritika lošeg društva, bez obzira na varijantu. Još jedan od razloga za popularnost kod nas. Čitava njegova socijalna i satirična poetika se može sažeti u aforizmu koji sam nazvao ′Alan Fordova Moralna Teorema′: ‘Svako telo potopljeno u vlast gubi od svog ubeđenja onoliko koliko je teška vlašću istisnuta korist.’

Pišete o „optimističnom diletantizmu“, kao glavnom neprijatelju napretka i profesionalizma našeg naroda. Možete li nam reći nešto više o tome?

Strategija grupe TNT je snalaženje i tu su takodje slični nama. Snalaženje je naše majčino mleko, naša borilačka veština, naš univerzitet i naše prokletstvo. I život junaka Alana Forda je samo jedan beskrajan hrčkov točak snalaženja. U situaciji u kojoj nema pomoći spolja i gde je red i organizacija samo puka želja, snalaženje je jedini način da se ispliva. Ne fakultetska diploma, ne pristojnost, ne zakon. Samo snalaženje; gde i kako ko ume. Zagor, Blek Stena, Mandrak, Fantom i mnogi drugi superjunaci bili su aspiracija, eskapizam, ono što bismo želeli da budemo u nekom drugom univerzumu, u kome smo u stanju da uradimo sve što poželimo; Alan Ford je bio inspiracija, realizam, vodič kroz život kao što je naš, na načine slične našima i sa sličnim rezultatima: preživljavanje kroz male pobede ili makar kroz izbegavanje velikih poraza. Pogledajte samo Šijanov ‘Ko to tamo peva’: jedan od najalanfordovskijih filmova ikada, totalno posvećen diletantizmu, da i ne pominjemo autobus porodice Krstić, takođe jedan od naj-AF predmeta ikada viđenih van stripa.

Optimistički diletantizam se zadovoljava bazičnim rešenjem problema jer za više niti je sposoban, niti ima želje, podstreka, niti moranja. Važno je da radi. U tom smislu je diletantizam i velika nada, jer ljudi rešavaju probleme, i barijera daljem usavršavanju. Popularna engleska izreka kaže ‘dovoljno dobro je neprijatelj odličnom’.

Govorili ste o tome da, ono što je Alan Ford u stripu, to su likovi Dušana Kovačevića i Emira Kusturice na filmu. Ako bi Alan Ford izašao iz stripa i ušetao u film jednog od pomenutih autora, koga bi od likova, on mogao da zameni?

Mirka, iz Maratonaca. Mirko je neka vrsta ‘noar’ Alana Forda: podjednako naivan i trapav, ali sa mnogo više mraka u sebi. Srpski/balkanski Alan Ford…

Između čaja u pet i pekmeza od šljiva, vi birate – čaj od šljiva. Opišite nam taj čaj.

Knjiga je nastala iz serije mesečnih kolumni koje sam, tačno dve godine, iz Londona pisao za beogradski Novi Magazin. To je bio moj način, nakon završetka Cvjećarnice u Kući cveća, da ostanem potopljen u naš jezik – i još malo više od toga.

Eseji su lična manifestacija mog sopstvenog migrativnog intelekta, svojevrsni dokument kako u svojoj zbunjenosti novim okruženjem podlegne induktivnom razmišljanju i generalizuje kategorije na bazi malih, svakodnevnih ispoljavanja – na šta se odnosi Geteov citat na početku knjige.  U tom smislu, oni možda nisu podržani obiljem akademskog istraživanja, ali, nadam se, imaju to što ima svaka dobra fikcija (i što je postalo zaštitni znak ‘novog novinarstva’): sposobnost da se očima pripovedača male stvari osvetle iz ugla velikih principa i ljudske istine prenesu na način emotivniji od gomile statistike: kroz osećaj pojačane stvarnosti.

Emigracija, posebno ona dobrovoljna, je velika fantazija, u dva smisla. Jedan je onaj iznet u čuvenom eseju o izbeglištvu Edvarda Saida: fantazija fikcije, fantazija novog, neobičnog i neuobičajenog, često zbunjujućeg; narativa koji zahteva kodiranje koje ‘domaći’ ne moraju da upošljavaju. Ta fikcija je vrlo lična, uvek gledana kroz filter neposrednog iskustva: može biti tragedija ili herojska epopeja, priča o paklu ili raju – ali uvek postavljena na stranoj sceni. Želeo sam da napravim mali katalog idosinkrazija koje čine narative i ‘fikciju’ obe zemlje.

Drugi smisao je fantazija boljeg života, projekcija bolje budućnosti, tako jaka kod svih koji pate od (Mahmud) Dervišovog internog, mentalnog, izbeglištva u sredini koja jeste maternja, njihova, ali je i pored toga strana ili otuđujuća. To je fantazija zelenije trave na drugom pašnjaku, svetlijeg neba i širih vidika. Emigracija je za mnoge iz zemalja sličnim Srbiji zov sirena. Istina je, po mom iskustvu, negde na sredini. Novi narativi postoje, ali sa njima i izazovi; bolji život postoji, ali zavisi šta pod time podrazumevamo…

Moja želja je bila da dve zemlje približim, da im dam krpu za brisanje međusobnog prozora, da se malo bolje vide. Moja želja je bila za susretom negde na sredini, negde gde Savamala dodiruje Šordič, gde Gugl divani sa Kalemegdanom. Gde se engleski čaj služi uz slatko od šljiva.

„Čaj od šljiva“ je, kako navodite, Vaš pokušaj pomirenja sa Srbijom. Posvađali ste se devedesetih. Oko čega?

Eh, oko čega, zbog neuzvraćene ljubavi… Mi nju voleli, ona nas nije. Pljačkala nas, ponižavala, maltretirala, predstavljala nas svetu u najgorem svetlu, ubijala nas u pojam na sto načina (ili, samo, ubijala), izvrgavala nas ruglu i uvek – uvek – za primer, za ugled, isticala ponavljače i siledžije, fanatike i raspikuće, paunove i hijene.

Bio sam kivan na narod, na nas, pa onda na tu potencijalnu novu elitu od koje smo toliko očekivali i od koje smo tako malo dobili. Koja je, ispalo je, bila krojena od istog štofa od koga i Slobini stolnjaci i Arkanovi šinjeli.

Onda sam otišao i shvatio da nije narod kriv. Nigde nije. Ljudi, u principu, imaju mnogo manje moći nego što se misli, tajna je u sistemu. Dovedi Engleza kod nas i oduzmi mu izbor i institucije i za jednu deceniju počeće da se ponaša slično. Odvedi Srbina u inostranstvo i za nekoliko godina eto uzornog građanina.

Ako smo išta shvatili iz nalaza neuro i evolutivne psihologije iz poslednjih dvadesetak godina, to je da racionalnost i red nisu urođene karakteristike, nikakva bogom dana svetlost koju svi gajimo u nama individualno, nego konstrukcija skela koje postoje oko nas u jednom uređenom društvu i ne daju nam da padnemo, teraju nas da se ponašamo civilizovano, dok to ne pređe u naviku i kulturu. Postoji razlog, kako je to jednom rekao moj omiljeni filozof Džozef Hit, da se civilizacije rastaču u varvarstvo, a ne obrnuto.

I kada sam to shvatio, pomirio sam se sa Srbijom. Kriv je sistem i tu nam je, izgleda, prinuda Evrope jedini spas.

U Vašem radu, nailazimo na netipičnu podelu naroda na glagolske, imeničke i pridevske. Zašto smo mi pridevski narod i koji je to pridev (jedan!) koji nas najbolje opisuje?

Impulsivnost.

Kao i u glagolskim društvima (prevashodno anglosaksonskim), i u pridevskim društvima ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami oko politike i preganjanja svakakvih vrsta; u pridevskim društvima sve je veće nego što stvarno jeste, svaka izjava i ideja je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je ili raj ili pakao, nema sredine. Epiteti/etikete vladaju. Takva društva vole velike reči, velike gestove, u njima se stvari kao moć ili bogatstvo pokazuju jer je sve u dekoru, u površini.  U pridevskim društvima se mnogo priča, a malo radi. Pridevska društva vole jake političare i obično imaju problema sa demokratijom. Rusija, Kina, Bliski Istok, dobar deo Istočne Evrope, dobar deo Mediterana. I mi. I Italija, majka Alana Forda, mada mu je naša jugoslovenska maćeha bila mnogo bolja.

Da bi se ovo gore stavilo u kontekst, evo na šta sam mislio i sa glagolskim i imeničkim društvima.

Glagolska društva su čitav Anglo-Saksonski svet, posebno Amerika i Britanija. U njima je sve vezano za rad, za kretanje, za delovanje, za karijeru, čak i na uštrb porodice; nema se vremena za gubljenje, brzina i efikasnost su dve najcenjenije karakteristike. Ničim nisu zadovoljni i stalno smišljaju nove načine da ispune svoje živote (ili praznine u njima, po nekima). Spremni su da za minut razruše staru priču i stare modele da bi uveli nešto novo. Glagolska društva imaju stalno zasukane rukave.

Imenična društva su tipično skandinavske zemlje. Sve je tamo nekako nenaglašeno (osim prirode), jednostavno, neupadljivo, onako kako je stvarno, bez mnogo ulepšavanja i ′farbanja′; i ljudi su takvi: mirni, bez velikih pretenzija (u poređenju sa Anglo-Saksoncima), nema mnogo galame, nema mnogo brzine, porodični život je važan i dobar balans između rada i odmora. Njihova demokratija je prirodna, nekako se podrazumeva i o njoj se mnogo ne priča. Zajednica je bitna i svako se trudi da bude dobar član; država je izdašna, a narod rado plaća (veliki) porez. Ko god je bio u Norveškoj, Islandu, Danskoj i, u izvesnoj meri, Švedskoj i Švajcarskoj, zna o čemu govorim.

Kakvi su Vaši dalji planovi?

Pisanje, čitanje i vreme za porodicu. Promena karijere i fokusa. Hoću da nešto od svog znanja i iskustva vratim mladima u Srbiji.

Zašto ste Vi crna ovca?

Zato što sam kongenitalni introvert, kome je uvek bilo nekomforno u našem glasnom, impulsivnom, asertivnom muškom svetu i u našoj sklonosti kolektivnim zabavama i zabludama. Zato što sam oduvek bolje radio sa ženama nego muškarcima.

Zato što sam u svemu što sam u životu radio bio samouk. Diplomirao sam prava, ali ni jedan dan nisam proveo u struci. Meni je potpuno neprirodno da nešto ne može da se nauči…

Zato što sam se čitavog života trudio da budem biće balansa, da pomirujem paradokse u sebi i životu oko mene. Mislim da to nije često, ali fantastično pomaže da se razumeju ljudi, jer većina nas živi u disbalansu: emotivnom, intelektualnom i etičkom.

Zato što sam se vratio u Srbiju. Verovali ili ne, i to je deo postizanja balansa…

Razgovarala: Hristina Petrović

Fotografija: delfi.rs, Stefan Đoković, blic.rs, netokracija.rs